Dragan Jakovljević: EHO BAKINE SKRIVENE PORUKE

„Bićeš, dakle, novinar...“, rekla je i duboko uzdahnula moja baka jedne davne večeri, negde oko Svetog Nikole, kada sam joj rekao da sam položio audiciju i zaposlio se na televiziji.

„U redu, kad je već tako. Znaš da ću uvek poštovati tvoj izbor, sine. Ali... Obećaj mi da ćeš, kada te taj mladalački zanos prođe, ipak potražiti neko drugo zanimanje. Znaš, tebi ipak dolikuje nešto mnogo karakternije. Veruj svojoj baki...“, dodala je, sa strepnjom u glasu.

Кada sam sutradan izašao iz kuće, prosula je za mnom kofu vode i, koliko sam krajičkom oka uspeo da vidim, pratila me zabrinutim pogledom sve dok nisam sišao niz našu strmu ulicu i nestao u gradskoj vrevi.

Кada sam se uveče vratio, zatekao sam je u društvu komšinice Drage. Ona je bila nešto starija od moje bake, ali smo je svi zvali tetka, jer izraz „baba“ nije volela. Sudeći po tome kako mi je zaštitnički namignula čim sam ušao, shvatio sam o čemu su razgovarale.

- A zašto Daro? Neka dete radi ono što voli. Samo je pitanje gde će da ga pošalju... - rekla je.

Baka je odmah briznula u plač i počela da nabraja zemlje koje su tih godina u vestima spominjane kao ratna poprišta. Кada je stigla do Golanske visoravni, zagrcnula se.

- Pobogu, Daro, gde ti ode... - nastavila je tetka Draga blažim tonom, nutkajući baku vodom i šećerom. – Znaš, poznajem neke ljude i mogla bih da pomognem.

Baka i ja se iznenađeno pogledasmo, ali pre nego što smo uspeli išta da kažemo, komšinica nastavi:

- Naša novinarka Stana uskoro ide u penziju, pa eto, mogao bi da radi umesto nje. Mislim, ako bi detetu dali da prodaje novine u svojoj ulici, to bi mu bilo najbolje. Sutra idem da pitam, ništa ne brinite!

Baka odjednom prestade da plače i prostreli komšinicu pogledom.

- Znaš Draga, mislim da je moje dete zaslužilo mnogo više od ove trafike. Možda baš i tu Golansku visoravan, zašto da ne? Кoliko znam, tamo šalju najbolje novinare! - rekla je.

Tetka Draga je od svega uspela da shvati samo da su bakine prekorne reči bile upućene njoj.

- Dobro Daro, tvoj unuk, tvoja volja! – rekla je uvređenim tonom i izašla.

Dok sam je ispraćao, dobacila mi je:

- Baba ti je, sine, uvek bila malo tvrdoglava, ali ne brini. Lep je novinarski posao, videćeš. Tvoja tetka Draga će novine da kupuje samo kod tebe, makar lomila noge čak do te visoravni... Кako reče da se zove?

U to vreme bio sam siguran da će američki trileri sa novinarima u glavnim ulogama biti prava nirvana u poređenju sa uzbuđenjima i slavom koji mene očekuju, pa nisam ni stigao da razmislim o tome šta je baka zapravo želela da mi poruči, kada je spomenula (ne)karakterno zanimanje. Toj temi se, nažalost, više nikada nismo vratili.

Ali, kako su godine odmicale, eho njene upozoravajuće poruke je sve češće bivao moj pratilac, a kada je trebalo, i kočničar. Pretvorio se u neku vrstu mog moralnog postulata. Bio je tu kad god je trebalo i jasno mi davao do znanja kada i zašto mogu da želim više i idem dalje, a kada je uputnije stati, skloniti se i sačekati povoljnije vetrove za let. Tokom godina, stekao sam potrebu da, preispitujući sebe, svoja shvatanja i postupke, sopstveni karakter razvijam i ambicije nadahnjujem u tišini, kroz stalne pokušaje i česte promašaje. Ni jednih ni drugih se nisam stideo, a ponajmanje svojih snova. O sopstvenom karakteru i danas sudim po onome o čemu sanjam.

***

Dragi moji čitaoci,

Biće mi veoma drago ako sa mnom i sa ostalim pratiocima podelite svoje utiske, razmišljanja ili pitanja, posle svake pročitane priče. Vaši komentari su dobrodošli, kako ispod samih priča, na ovom sajtu, tako i na mom Fejsbuk profilu.

Dragan Jakovljević