Dragan Jakovljević: DALEKI MIRISI RANOG SEPTEMBRA

Rani septembar me uvek podseti na kamenčiće i pesak koji su se s plaža, potpuno neočekivano, zajedno sa nama decom redovno selili na kontinent, tako što su prethodno neopaženo odšetali do dna džepova naših letnjih pantalona, grčeviteo se boreći da tamo i prezime;

na naše bake koje su nam, dolazeći u posete, u septembru uvek donosile pregršt raznog mirisnog voća, ogrnutog ljubavlju i time potpuno drugačijeg od onog koje smo viđali na pijacama;

na komadiće drveta što dogorevaju ispod stranica starog, metalnog bureta u našem dvorištu, spremnog za pečene paprika, pa mlevenje u velikoj, škripećoj vodenici, čiju smo ručicu, smenjujući povremeno jedni druge, okretali rukom, u nedogled;

na neopisivu radost zbog novih pantalona i cipela kupljenih, naravno, od roditeljskih plata pristiglih, na svu sreću, pre početka školske godine, ali i na dečju želju da se već iz prodavnice na ulicu izađe u tek kupljenoj odeći i obući;

na onaj, starijima neprijatan, ali nama deci zavodljiv miris plastike koji se širio iz novih školskih torbi i podsećao nas da prvo školsko zvono tek što nije zazvonilo;

na prve plodove kestena u našem parku, koji su nas, onako lepi i sjajni, uvek s radošću ispraćali na prve školske časove, a mi uzimali sa zemlje one najlepše i neko vreme drugovali sa njima;

na miris plastelina koji smo s jeseni oblikovali na časovima likovnog i od njega pravili jesenje plodove prirode, živopisnih boja;

na naše starije komšije, studente, koji su pred nama svakog septembra koketirali svojom slobodom, hvaleći se kako su do oktobra poput ptica na grani i time izazivali čuđenje, pa i malu zavist nas malih, „običnih đaka“;

na jedan sasvim običan, ali živahan, topao i nasmejan svet, koji sada neko nevidljiv, ko zna zašto i kako, nadam se ne zauvek, seli u elektronske naprave i tamo ga orobljava, uveren valjda kako nam dobro čini.