Dragan Jakovljević: Bosonoga priča

U tišini prvih vrelih dana, dok grad još sanja u izmaglici zore, leto ulazi u naše živote kao stari prijatelj i iznosi sto prepun metafora: zvezdani stolnjak, činiju svežih trešanja, čašu punu svetlosti. “Nije lako, znam, ali veruj ponovo…”, kaže tiho i poziva nas da se ne stidimo svetlosti u sebi.

Prvi letnji dani ne dolaze da nas podsete koliko je svet savršen, već koliko je život, uprkos svemu, čudesan. U svakom listu koji treperi na povetarcu, u osmehu prolaznika, u tišini između dva zalaska sunca, donosi osećaj da sve ipak može biti bolje, daruje nam snagu da tako bude i podseća na naše zaboravljene moći.

Zna i da optimizam ne znači slepo verovanje, već izbor da se svakoga jutra ustane sa verom da taj dan vredi proživeti i da je svaki trenutak nova mogućnost. U okruženju koje često šapuće da su nade luksuz, početak leta se ponaša kao disident, dok nam govori da prestanemo da čekamo idealan trenutak, već da treba početi sada. Jer, savršenstvo nije početak, već plod koji, kao i voće kada ga uzgajaš, traži strpljenje i nadu.

Čovek sa nadom ne beži od realnosti, već je uzdiže. U svetu prepunom sumnje, nada je čin otpora. Kao kada zalivaš biljku koja još nije nikla; kada pišeš pesmu koju još niko ne razume; kada voliš nekoga ko se još boji da ti uzvrati. Nada koju budi svaki početak leta i koja oseća kako život pulsira i u tišini.

Leto je više od godišnjeg doba. Ono je stanje duha u kojem sve izgleda lakše - i dani, i misli, i koraci. Uspomene tada mirišu na more, voće i slobodu, a duša poželi predah. Svoje najlepše priče tada piše bosim nogama, po toploj zemlji.

U ovo doba godine čovek najjasnije vidi ono što je bilo skriveno tokom duge zime i burnog proleća. U tišini ranog leta srce postaje ogledalo i tada otkrivamo svoje istine: koga volimo, šta želimo, od čega bežimo i čemu se nadamo. Lome se i grade snovi i postavljaju iskrena pitanja.

U dodiru s letom, postaješ svesniji koliko je svet ranjiv, ali i da je upravo zato vredan. Ljubav, planovi, nežnost, prijateljstvo, ništa od toga nema garanciju, ali nas leto uči da vrednost ne leži u sigurnosti, već u iskri: u trenutku kada odlučiš da voliš, da pokušaš, da počneš ponovo...

Zato je ovo vreme početaka. Sezona kada najpre treba posaditi ono što ne raste na poljima, već u srcu: mir, prihvatanje, strpljenje, nežnost, poverenje; ono što nam kazuje da naš put ima smisla, makar ga još i ne videli do kraja.

U zoru, kada svet još šapuće, a vreme izgleda kao da stoji, svetlost ne pita da li smo spremni, već samo dolazi. I tada, pre nego što se svet potpuno razbudi, dok grad još drži dah, čućemo negde odozgo najtiši, ali najsvetiji glas: “I dalje imaš priliku; još uvek možeš da veruješ. Svet te nije zaboravio.”