Dragan Jakovljević: Borba za funkcije je uvek odraz nesigurnosti

Postoji nešto duboko tragično u čovekovoj potrebi da nadvlada drugoga. Ne govorimo ovde o borbi za opstanak, za hleb, za dom, već o onoj tišoj, podmuklijoj borbi, koja počinje negde ispod kože i iza osmeha, a vodi se za položaj, za funkciju, za moć. Ona nikada ne dolazi iznenada, već se rađa u tišini duše, u tami sopstvenih nesigurnosti, usred nabujalog ponosa koji traži potvrdu. Počinje kao želja da se doprinese, da se "nešto promeni", a onda, neosetno, pređe u ambiciju, zavist i opsesiju.

Čovek je tada sposoban da se pred sopstvenim očima deformiše, a da toga nije ni svestan. Reči postaju politički korisne, a istina stvar interpretacije. Prijatelj se pretvara u rivala, brat u prepreku. U borbi za funkciju, ona postaje svetinja, a ljudi žrtve. Uništiti drugoga više nije sramota, već strategija. Poniziti, izvrnuti, optužiti - sve postaje legitimno kada se vidi cilj. U tom trenutku više se ne pita “da li je ovo ispravno”, već samo “da li će mi koristiti?”

Takva unutrašnja korupcija nije stvar politike. To je pitanje duše. Nisu krive funkcije, one su samo čovekova ogledala. Krivi smo mi što u njima tražimo potvrdu vlastite vrednosti. Jer, ako ti neko kaže da si "direktor", osećaš se većim. A ako ti kaže "prijatelj", to ti više ne znači dovoljno. Zaboravljamo da se čovekova vrednost meri njegovom ličnošću kada je bez funkcije, bez moći, bez ikakve titule.

Jedna stara izreka kaže da vlast ne menja čoveka, već mu daje priliku da pokaže ono što već nosi. Taj koji je bio sitan, a dobije moć, postaje opasan, a onaj koji je bio zavidan, kad se popne iznad drugih, biva nemilosrdan. I obrnuto: onaj koji je u srcu pošten, blag, pravedan, kada dođe do moći postaje naš svetionik. Ali, takvi su retki, jer poštenje često ne ide rame uz rame sa ambicijom. A ona, ako se ne obuzda, postaje bolest.

To je u malim sredinama najvidljivije. Tamo gde svako zna svakoga, promene u ponašanju postaju očigledne. Gde je nekada bilo smeha, sada su pogledi puni nepoverenja; kumovi postaju međusobni protivnici, a tamo gde se nekada slavila slava zajedno, sada se ne ide ni na sahrane. Funkcija u takvim sredinama ne donosi samo privilegije, nego i razdor. Ne zato što je sama po sebi loša, već zato što ljudi nisu spremni da je nose, a da ne izgube sebe.

U toj trci za funkcijama, retko ko se upita: Zašto mi to treba? Prihvatanje novih pozicija nije samo pitanje koristi, već pre svega potrebe da se pobegne od sebe. Neki ljudi se osećaju prazno kada nemaju moć, pa žele funkciju jer misle da će im dati vrednost. Ali, vrednost nije u moći, nego u čoveku. U dostojanstvu, u sposobnosti da ne povrediš drugoga ni kad možeš, u umeću da oprostiš i kad si jači, u snazi da ostaneš tih i kad bi mogao da vičeš.

Vlast, kada padne u pogrešne ruke, nije samo opasna, već i groteskna. U rukama ljudi koji su kao ličnosti sićušni, ona postaje sredstvo za osvetu, za nametanje, za lečenje kompleksa. A najveći paradoks je što ljudi takvim osobama često laskaju, podilaze, jer se boje ili pak žele deo kolača. Tako se gradi bolesna mreža međusobne koristi, dok istinski odnosi - prijateljski, porodični, kolegijalni venu, hlade se i umiru.

Megalomanija, ta neutoljiva glad za pozicijama, priznanjima, hijerarhijom, razara čoveka iznutra. Prvo ubija stid, zatim zahvalnost, a na kraju nestane i osećaj krivice. Ostaje samo osećaj da ti nešto pripada i da svako ko to ospori mora da nestane. U toj tački, čovek više nije čovek, nego sredstvo sopstvene gladi. I nikada ne prestaje da jede, jer glad vlasti nema dno.

Najveći padovi civilizacija uvek su nastupali padom morala – ne kada su gubljene bitke, već kad su izgubljeni ljudi, braća se okretala protiv braće, a prijatelji zaboravljali jedni druge. I sve zbog jedne jedine misli: Ja želim da budem na vrhu!

Ali, vrh bez čovečnosti je samo usamljena stena. Prava veličina nije u tome koliko te se ljudi plaše, nego koliko im značiš. Ona nije u funkciji koju nosiš, nego u vrednostima koje živiš; nije u tituli, već u tome da, kada ostaneš sam sa sobom, znaš da nisi izdao, ponizio, pregazio. Znaš da si ostao čovek.