Dragan Jakovljević: BOMBONA ZA SERGEJA

Subota je, pozni novembar. Кiša ne prestaje od jutra, a meni u kući ponestalo nekih sitnica. Znam, moram do “Milera”, dok još radi. Nevoljno navlačim jaknu, usput zaobilazim bare i nadmudrujem se sa vozačima koji u mojoj ulici često umeju da, po ovakvom danu, neprijatno iznenade pešake.

Razmišljam kako bi bilo bolje da sam načinio spisak stvari za kupovinu, jer ću ovako možda zaboraviti nešto… Ali, za sastavljanje spiska je već kasno. Obići ću sve rafove, pažljivo pogledati čega sve tamo ima i uzeti ono što mi je zaista neophodno.

Tako i činim. Sa polica uzimam samo osnovne potrepštine, a uz njih i dve oveće Milerove torbe za transport. Shvatam da je kesa koju imam u džepu definitivno premala, dok posmatram kako i ostali kupci za sobom vuku prepune korpe.

Polako privodim kraju obilazak radnje i počinjem da slažem jednu po jednu stvar na pokretnu traku. Pri tom, kao i uvek, vodim računa da kodovi budu okrenuti nagore, kako bih kasirki olakšao pisao.

Pogled mi nehotično pada na ženu ispred, koja jedina u tom podužem redu stoji potpuno mirno. Strpljivo čeka svoj red i za ruku drži dečaka koji nema više od pet godina. Primećujem da je samo ona bez torbe i da je pokretni deo pulta ispred njih potpuno prazan.

„Сергей, пожалуйста, дай мне это, мы должны заплатить здесь“, govori tiho dečaku, jer je na njih došao red.

Mališan, čije oči blistaju od radosti, otvara šaku i pruža kasirki jednu novogodišnju bombonu. Bila je od onih kojima deca obično ukrašavaju jelke, a potom ih pojedu, kada praznici prođu. Uvijena u fini papir, živopisnih boja, podsetila me je na bombone koje su moji roditelji, nekih davnih godina, donosili u kuću pred Novu godinu. Sestri i meni su tako činili veliku radost.

Dok prodavačica kuca račun Sergejevoj mami, na trenutak izlazim iz reda i sa gomile slatkiša grabim šakom još nekoliko takvih bombona. Ali, žena i dečak se već polako udaljavaju, pa se pribojavam da ih ne izgubim.

„Molim vas, otkucajte ove bombone što brže, u velikoj sam žurbi...“, kažem kasirki i upućujem joj molećiv pogled.

Verovatno nenaviknuta na takve želje kupaca, najpre me iznenađeno posmatra, ali brzo shvata šta mi je namera. Ona, međutim, samo nemoćno sleže ramenima, jer svaka bombona ima nalepnicu sa kodom. Treba joj vremena da svaku učita i uredno naplati.

Dok aparat očitava poslednju bombonu, iza stakla vidim kako se vrata na liftu tržnog centra polako zatvaraju. Dečak u njemu radosno maše svojom bombonom i pokazuje je majci, dok se oboje udaljavaju ka nižim spratovima zgrade i potom potpuno nestaju iz mog vidokruga.

Pogled vremešne kasirke se tada srete sa mojim i ona, da ostali kupci ne čuju, reče:

„Vidite, čovek neke ljude ponekad i ne stigne da upozna i susreti sa njima traju svega par trenutaka, a čini mu se kao da ih zna čitavog života i da bi jedno drugom mogli mnogo toga da kažu...“

Кlimnuh potvrdno glavom i pružih joj one novogodišnje bombone.

“Molim vas, sačuvajte ih. Kada se ukaže prilika, poklonite ih nekom drugom malom Sergeju... Volođi ili Vladimiru”, rekoh.

„Hoću, gospodine, ne brinite…“, odgovorila je tiho i odložila bombone u stranu.

Na izlazu ponovo kiša. I dalje teška i siva, ali drugačija. Bila je tužnija od svih kiša koje znam.