Dragan Jakovljević: Akcija spasavanja

April nas ponekad iznenadi kišnim popodnevima, što Mikiju i meni donekle remeti šetnje našim kvartom Кorvin i njegovom okolinom. Ali, obojici nam je jasno da ostatku živog sveta prolećna kiša godi, pa se ne ljutimo.

U ovom delu Pešte još uvek postoje neke „komšijske bašte“ i „prečice“, poput onih o kojima je nekada pevao Balašević. Razlika je samo u tome što o današnjim baštama ne brinu pojedinci, već udruženi žitelji stambenih zgrada ili radnici komunalnog preduzeća. I jedni i drugi se trude da te naše zelene oaze sačuvaju izgled nekadašnjih, koje su krasile domaćinska dvorišta i šorove.

Iz večeri u veče zatičem sebe kako, tokom kasnih šetnji sa Mikijem, podižem puževe koji posle kiše krenu da napuštaju jednu od naših bašta i upućuju se nasumice u spoljni svet, ne znajući da u njemu nisu dobrodošli. Jedan za drugim, u kolonama, stupaju na trotoar gde će ih već ujutru, sasvim izvesno, pregaziti cipele naših užurbanih komšija, možda točkovi nečijeg bicikla ili trotineta.

Vi ste se, dragi komšija, nekada sigurno ogrešili o životinje, kad to radite, čujem kako neko gunđa iza mojih leđa, usred akcije spasavanja. Uspravljam se i pred sobom vidim starijeg čoveka koji, kao i ja, šeta psa.

Ne znam zašto tako mislite, odgovaram i, pošto sam uvek bio zakleti borac za zaštitu svih oblika života, počinjem da nabrajam šta sve činim za dobrobit živih bića koja nemaju čovečji lik. Čak sam na putu da postanem vegeterijanac, što dobrim delom već jesam, hvalim se na kraju.

Čovek me posmatra i sumnjičavo vrti glavom. Vidim, ne veruje mi. Кaže da mu je drago što to čuje, ali me pita jesam li siguran da je uvek bilo tako. Da li ste voleli da jedete puževe? Кažu da su vrlo ukusni ako se znalački pripreme...

Gledam ga začuđeno i odmahujem glavom. Puževi, žabe, skakavci i cvrčci zaista nikada nisu bili na mom jelovniku, iako je za to bilo nekoliko prilika, kažem. Mada...

„Mada, šta?!“, približio se i uneo mi se u lice.

„Mada sam kao osnovac sa društvom iz kraja sakupljao puževe i prodavao ih nekim Italijanima, za džeparac. Naš park je bio pun puževa posle svake prolećne kiše...“, rekoh postiđen.

Šetač nije prozborio ništa već je, nogu pred nogu, sa svojim psom napravio krug oko bašte, a kada se vratio rekao je da to što sada radim znači da postajem bolji čovek nego što sam u mladosti bio. Spasavanje zalutalih puževa od sigurne smrti je najmanje što sada možete da uradite za njih, ali i za sebe i one čijim životima ste nekada trgovali, reče, dohvati sa asfalta jednog puža i baci ga natrag, u baštu.

„Znate, na vagi života uvek treba da prevagne dobro, a vi izračunajte koliko vam spasenih puževa još treba. Ne mari ako bude viška; važno je da manjka ne bude, zbog mirnog sna... “, reče tiho, okrete se i iščeze nekud, hitajući za svojim živahnim bišonom.