Bilo je proleće 1941. kada je naš brod, krcat ljudima najrazličitijih životnih doba, nacija i zanimanja, njihovim koferima i teškim tovarima, pristao u Njujoršku luku. Za razliku od mojih roditelja, meni to dugo putovanje između obala Evrope i Amerike fizički nije teško padalo. Mislim da je za to najviše bio zaslužan Miša, mali pas bračnog para smeštenog u kabini do naše. Ni moji roditelji ni ja nismo govorili ruski, ali smo ipak bez poteškoća uspevali da se tokom tog dugog putovanja sporazumevamo, pa i drugujemo sa našim brod-skim komšijama, rođenim Moskovljanima.
Miša je tada imao godinu i po dana, što je značilo da smo, prema mom proračunu, po kome se jedna godina čovekovog života računa kao sedam psećih, bili sličnog uzrasta. Činilo mi se da su to imale u vidu i njegove gazde i moji roditelji, kada su, na početku putovanja, nastojali da nas zbliže. Prvih dana to, sećam se, nije bilo nimalo lako. Osećajući da naš odlazak iz Beograda neće biti samo privremen, kako su roditelji nastojali da mi objasne, tugovao sam za društvom koje sam ostavio u polurazrušenom gradu. Sa druge strane, tugovao je i Miša. Brodski prostor je bio skučen za normalan život jednog mladog psa, pa je on prvih nekoliko dana uzalud cvileo, grebao po vratima i povremeno glodao njihove uglove, ne bi li izašao iz sobička u kojem su boravili. Gazde su mu to dozvoljavale svega par puta dnevno, koliko je bilo neophodno, i to u vreme kada većina putnika spava. Jer, pas je na našem brodu boravio bio slepi putnik. Gospođa koju su moji roditelji među sobom zvali Mišina mama je, kako smo ubrzo saznali, podmitila zlatnikom kapetana broda da zažmuri prilikom ukrcavanja, pa je tako njihov psić izbegao zlu sudbinu lutalice.
Ali, već posle nekoliko dana, Miša i ja smo postali najbolji prijatelji. Neretko je i spavao kod nas u kabini, pa se njegova mama u jednom trenutku glasno, uz duboki uzdah, zapitala kako ćemo njen pas i ja podneti rastanak, koji će uskoro biti neminovan. Ja tada nisam razmišljao o tome, jer su mi dani bili toliko dugi i ispunjeni igrom sa Mišom, da mi se činilo da smo svi oduvek tu i da sa tog broda nećemo nikuda ni odlaziti.
A onda nas je, jednoga jutra, probudio neoubičajeno dug, jednoličan i meni nimalo prijatan zvuk brodske sirene. Tata je rekao da je to znak da ćemo za nekoliko časova stići u Njujork i da što pre treba da se spakujemo i pripremimo za napuštanje broda. Tek tada sam shvatio šta je Irina, kako je bilo pravo ime Mišine mame, imala na umu kada se pribojavala časa rastanka. Sećam se da sam, čuvši očevo uputstvo za iskrcavanje, nemoćno seo na ležaj, pokrio dlanovima lice i počeo tiho da jecam. Pitao sam se da li je moguće da ću, nakon rodnog doma i svih prijatelja iz detinjstva, sada izgubiti i ovog, koga sam upravo stekao.
Kada sam kroz suze upitao mamu da li može da zamoli tetka Irinu da nam barem na neko vreme da Mišu, ona je, na moje veliko iznenađenje, bila veoma spokojna. Nasmešila se i rekla da za time neće biti potrebe.
– Ne brini… – prošaputala je i pomilovala me po kosi. – Znaš, tetka Irina i čika Kolja još nemaju smeštaj u Njujorku, pa ćemo neko vreme stanovati zajedno. Stan koji smo iznajmili preko prijatelja ima i jednu gostinjsku sobu. Dobro će im doći, dok se ne snađu.
Mojoj radosti nije bilo kraja, pa sam trčeći krenuo prema kabini naših komšija da ih o tome obavestim. Međutim, otac je rekao da to ne činim, jer je sve već dogovoreno prethodnog dana. Dodao je da ću korisniji biti ako ostanem tu i pomognem oko pakovanja.
S velikom radošću sam slagao svoje stvari u omanji kofer. Zamišljao sam kako ću već sutra, tamo, na kopnu, trčati po livadi i kako će najzad Miša moći da oseti sva pseća zadovoljstva koja su mu na brodu, silom prilika, bila uskraćena.
Bio sam čvrsto uveren da će naše stranstvovanje u Americi biti samo privremeno i da ćemo se vratiti u Beograd čim rat, koji je tada počinjao, prestane. Sada znam da su moji roditelji bili sigurni da se to neće brzo dogoditi. Redovno su izbegavali jasne odgovore na moja pitanja o tome koliko ćemo dugo biti odsutni od kuće, govoreći da treba da budem strpljiv i da će mi se novi grad sigurno dopasti. Ja sam, međutim, još na brodu znao da neće. Za to je postojao jedan jedini, ali sasvim dovoljan razlog: bilo mi je jasno da novi svet u koji smo tada stupali, neće imati ničeg zajedničkog sa našim beogradskim dvorištem, parkićem i ulicom. Zato sam u njemu unapred video privremeno, potpuno strano i neprirodno telo u svom životu.
Strepnja se videla i na licima ostalih putnika. Moji roditelji i bračni par Rusa, trudili su se da je prikriju neprekidnim, naizgled veselim čavrljanjima na razne teme, a najčešće o dogodovštinama iz života i praktičnim savetima za vođenje domaćinstva. Ipak, na kraju svakog od takvih razgovora, njihova lica su ponovo poprimala pređašnji, zabrinuti izgled, sa uvek titrajućim, ali prećutanim pitanjem – šta li nas tamo čeka?
Desetak godina kasnije, na jednoj od prvih stranica knjige koju je moja majka čitala, stajalo je, rukom napisano: „Bilo je seoba i biće ih večno, ali živeti u svojoj zemlji je logično, ma kakav to život bio. U tuđini nije.” Kada sam je upitao zašto smo još uvek u Americi ako misli da je tako, brzo je zatvorila knjigu i rekla da je to samo citat piščevih reči. Kasnije sam ove redove Crnjanskog i sam pronašao u njegovom „Romanu o Londonu”.
Iskrcali smo se sa broda i krenuli kroz lavirint uskih ulica i širokih bulevara Njujorka, srećni što nas ljudi na carini nisu vratili natrag. Sa ne malim brojem putnika su to činili, ali razlozi zbog kojih su ti ljudi morali nazad u Evropu, nama nisu bili poznati. Kada smo na kraju stigli do zgrade u kojoj ćemo stanovati, shvatio sam da ću u tom kraju teško naći čak i najmanji prostor za igru, a kamoli livadu o kojoj sam maštao. To me je rastužilo, ali mi je ipak bilo važno da smo svi na okupu i da je Miša i dalje sa nama. Ako nigde drugde, igraćemo se tu, na trotoaru, mislio sam.
Od vlasnika stana koji je ubrzo stigao, saznali smo da se nalazimo u Osmoj aveniji.
– Znam, znam, vas dvojica ste sigurno već raspoloženi za igru! – rekao je i nasmešio se, dok se obraćao Miši i meni.
Onda je objasnio da se u blizini nalazi park, ne tako veliki kao onaj glavni, smešten na kraju avenije, ali koji je, po njegovom sudu, dovoljno prostran da se dečak mog uzrasta i njegov četvoronožni prijatelj igraju bez bojazni od automobila.
Tih prvih dana našeg boravka u Njujorku, za odlazak u park, pa ni za dužu igru sa Mišom, nije bilo vremena. I naši novi ruski poznanici i mi, najpre smo bili usredsređeni na uređenje stana. Trebalo je prilagoditi našim potrebama ovaj novi životni prostor. Stan se nalazio na prvom spratu ne tako visoke stambene zgrade i, koliko se sećam, nije bio ni luksuzan, ali ni preskroman. Imao je sve što je jednoj ovećoj porodici bilo potrebno za normalan život, govorili su moji roditelji.
Čika Kolja i tetka Irina smestili su se u gostinsku sobu, koja je imala poseban ulaz iz hodnika, tako da niko nikome nije smetao. Oni su, inače, bili vrlo dragi i tihi ljudi. Verujem da je upravo to bilo odlučujuće kada su im moji roditelji ponudili da privremeno delimo stan.
Otac se, u društvu i čika Kolje, već sutradan uputio u štampariju jednog novosadskog Jevrejina, koga je godinama poznavao i sa kojim je pre rata sarađivao. Nekoliko dana pre nego što smo krenuli na put, čuli su se telefonom i dogovorili da otac počne da radi kod njega kao slovoslagač. Taj zanat je izučio mnogo pre nego što je postao vlasnik štamparije u beogradskoj Ulici cara Dušana. Posao je s vremenom tako dobro razvio, da je veliki broj tadašnjih prestoničkih dnevnih i nedeljnih listova štampan kod nas.
Ponekad smo i mama i ja, koliko smo mogli, pomagali u uvezivanju dnevne štampe i pakovanju sedmične. Leti smo, subotom i nedeljom, redovno išli na kupanje i tome sam se najviše radovao. Ono što su Beograđanima danas Ada Ciganlija i Lido, u vreme mog detinjstva bila je plaža „Šest topola”, na mestu današnjeg Sajma. Pamtim je kao kupalište iz tri dela: Opštinsko kupatilo, Smiljevo i Signal. U prvo su dolazili mahom porodični ljudi, na drugo stari Beograđani, dok je treće bilo rezervisano, kako su tada govorili, za mlađe i dođoše. Ipak, svi njihovi posetioci imali su isti cilj: da uživaju u reci Savi i prirodi periferije Beograda.
Dok su stariji uglavnom pili pivo ili vino, uz ribu i ćevapčiće, nama deci su najveća poslastica bili purenjaci, kako smo zvali pečeni kukuruz. Voleli smo da pijemo bozu, a roditelji bi nas u vreme ručka vodili na pečenu ribu.
Kupališta su bila oivičena drvenim pontonskim stazama, unutar kojih se plivalo, dok su nešto stariji momci igrali vaterpolo. Sada je, kako sam čuo, u znak sećanja na kupalište „Šest topola” ostala samo kafana istoimenog naziva. Na delu gde se nalazila plaža, kasnije su nanizani splavovi.
Na drugoj strani grada, u blizini sadašnjeg sportskog centra na Dorćolu, nalazilo se popularno dunavsko „Đačko kupalište”. Pre rata, tu su se okupljala deca i mladi, ali su navraćali i stariji žitelji Beograda, u vrelim letnjim danima. Klaker, kabeza, hladna lubenica, vruće vekne hleba i mirišljave krofne, bili su tu da nas okrepe, kada se umorimo od plivanja i skakanja u vodu. Tobogani nisu postojali, a u tu svrhu služile su ogromne kupole peska, koji je tu vađen. Naravno, takva vožnja je često imala i svoje posledice, u vidu naših poderanih gaća.
Oni stariji mangupi, uzimali su čamce, pa su posle zavođenja prevozili devojke na borčansku stranu Dunava, gde se i danas nalazi Jojkićev kanal, tada popularno mesto za intimna druženja mladih i zaljubljenika u netaknutu prirodu Beograda. Pored „Đačkog”, na Dunavu pamtim i nekada popularna kupališta „Mon Plezir”, „Dubrovnik” i „Šangaj”, koja su danas samo delovi uspomena moje generacije starih Beograđana.
Naš život se, međutim, iz korena promenio 6. aprila 1941. godine, u zoru. Štamparija nam je potpuno uništena prilikom nemačkog bombardovanja grada. Požar se proširio i na zgradu u kojoj smo stanovali, pa je i naš stan izgoreo. Sreća u nesreći je bilo to što je otac pretpostavio da bi moglo doći do napada, pa je uz dedinu pomoć dobar deo naše garderobe, vrednije pokućstvo, nakit i ušteđevinu, prethodnih dana prebacio na selo.
Samog bombardovanja se ne sećam, jer je otac mamu i mene, nekoliko dana pre toga, odvezao takođe kod svojih roditelja. Pamtim, međutim, naše zaprepašćenje, kada smo posle nekoliko dana nakratko došli do grada. Naša zgrada, kao i nekoliko okolnih, bila je u ruševinama. Nemoćno smo stajali i posmatrali zgarište, sa kog se nije imalo šta uzeti. Sve što su moji roditelji ostavili u stanu, nestalo je u plamenu.
– Dobro je da smo živi i zdravi, a sve materijalno se kad, tad nadoknadi… – rekla je moja majka i čvrsto me zagrlila.
Zahvaljujući očevoj predostrožnosti i blagovremenom odlasku na selo uoči bombardovanja, ali i njegovom poznanstvu sa štamparom u Njujorku, mogli smo već krajem maja da krenemo na put, najpre za Portugaliju, a odatle za Ameriku. Štamparski posao je tada bio jedan od retkih koji je u Njujorku cvetao. Tiraži novina su vrtoglavo rasli zbog vesti o ratnim dešavanjima u Evropi. I zaista, na ulicama su, gotovo na svakom koraku, prodavci štampe uzvikivali nazive listova i naslove iz broja tek izašlog iz štamparske prese, a ljudi su često i u redovima strpljivo čekali kako bi došli do svog primerka.
Tako je otac svega par dana nakon našeg dolaska u novi grad počeo da radi. Tetka Irina i mama su se veoma obradovale kada su čule da je poslodavac angažovao i čika Kolju, kao pomoćnog radnika. To je značilo da ni naša, a ni egzistencija naših sustanara, barem neko vreme neće biti pod znakom pitanja. Ruskinja je odmah ponudila da podelimo plaćanje kirije i komunalnih troškova, dok živimo zajedno. Moji roditelji su sa malim snebivanjem, ali ipak sa olakšanjem prihvatili taj predlog. Podela troškova dobro im je došla, jer u Njujorku ni tada nije bilo lako živeti sa jednom platom.
Prema maminoj računici, zahvaljujući ovoj olakšici i sa tatinom platom imali bismo dovoljno novca da sastavimo kraj s krajem mesec dana, što smo za početak smatrali velikim uspehom. Nešto novca ostavljala je na stranu za vanredne troškove, kojih je, nažalost, bilo gotovo svakog meseca.
Zato smo se dogovorili da i ona i ja, koliko možemo, doprinesemo kućnom budžetu. Isprva smo po periferiji Njujorka raznosili štampane letke, u kojima elektrodistribucija obaveštava građane o pogodnostima prilikom uvođenja struje. Grad je tada bio daleko manji nego danas, pa se uz odštampanu mapu nije bilo teško snaći. Donekle smo išli gradskim prevozom, pa nastavljali pešice, od kuće do kuće.
Posao nije bio težak, činio se zabavnim, a bio nam je i koristan. Tek kasnije smo shvatili da je raznošenje letaka bilo dobra prilika da upoznamo novu sredinu. Misim da smo već posle nekoliko nedelja pojedine delove grada poznavali bolje od mnogih Njujorčana. Poslodavac, koji je pripadao drugoj generaciji srpskih iseljenika, objasnio nam je da nije potrebno da pokušavamo da stupimo u kontakt sa građanima, pošto engleski nismo znali.
– Ako vas neko nešto pita, odgovorite samo: „THIS IS A NOTICE FOR YOU”. To će biti sasvim dovoljno. Po vašem naglasku će shvatiti da ste stranci i neće vas ništa više zapitkivati.
Pošto smo letke raznosili u radno vreme, na licu mesta nismo sretali mnogo ljudi. U stanove i kuće ni-smo ulazili, već smo obaveštenja ostavljali u poštanske sandučiće, tako da potrebe za nekom većom komunikacijom sa primaocima nije ni bilo.
Juni je bio već uveliko u toku kada smo, prema uputstvu časnih sestara iz službe za brigu o izbeglicama, otišli do škole koju je od jeseni trebalo da pohađam. Otac se, na svom oskudnom engleskom, dogovorio sa direktorom škole da se ponovo vidimo krajem leta i da već od septembra mogu da postanem njihov učenik.
Tih dana je u mojoj glavi vladala velika zbunjenost. Jezik kojim su ljudi govorili na ulici bio mi je nepoznat, pa sam, samim tim, gubio svaku nadu da ću u tom ogromnom, stranom gradu pronaći nove drugare. Vođen snažnom nostalgijom prema starom kraju, u jednom trenutku sam upitao majku da li je već vreme za povratak u Srbiju i, ako još nije, kada će to biti. Pogledala me je iznenađeno i prozborila nekoliko nežnih, utešnih rečenica u kojima, međutim, nisam prepoznao jasan odgovor.
Narednih dana sam sa njom, tetka Irinom i Mišom, prošetao do parka Brajant. Od našeg stana delilo ga je svega nekoliko poprečnih ulica, a meni je izgledao kao spas usred beznađa, u koje sam polako tonuo. Park je bio daleko manji od našeg Kalemegdana i, za razliku od njega potpuno ravan. Ipak, imao je veliki travnjak, drveće, staze i lepo uređene cvetne aleje.
– Osećam da smo sada, konačno, na tvom i Mišinom terenu – rekla je majka.
Odgovorio sam potvrdno i bez oklevanja potrčao, a za mnom i pas. Od tog trenutka, park Brajant je postao moj drugi dom. Bilo je to moje mesto pod suncem, na kojem sam se osećao potpuno sigurno, okružen zelenilom, stablima na koja sam se lako mogao popeti i cvrkutom ptica.
Mislim da je moju radost delio i Miša. Za razliku od mene, koji sam nerado komunicirao sa ostalim posetiocima parka, bojeći se da ne budem ismejan zbog nepoznavanja njihovog jezika, moj prijatelj je bez ikakvog ustezanja veselo prilazio ljudima. Igrao se i, uz moju saglasnost, od njih ponekad prihvatao nagrade u vidu komadića mesa iz sendviča ili korpi u kojima su nosili hranu za piknik.
Mnogo kasnije sam saznao da park postoji od osamdesetih godina devetnaestog veka, ali da je 1934. poprimio nov izgled i uglavnom ga zadržao do danas, sa manjim izmenama tokom renoviranja 1992. godine. Ogroman travnjak, oivičen cvećem, stablima i stazama za šetače, odaje posetiocima utisak da su ovde izopšteni od užurbanog ostatka sveta i da se na miru mogu posvetiti sebi, svojim bližnjima i sitnim zadovoljstvima.
Čini mi se da je ova zelena oaza, sa gracioznom fontanom, oduvek bila omiljeno mesto za druženje Njujorčana sa knjigom. Odgovor na pitanje zašto, možda leži u činjenici da se park Brajant jednim delom graniči sa ogromnom gradskom bibliotekom, koju sam i ja, tokom minulih decenija često posećivao. Ovo zdanje ima čitaonicu na otvorenom duž severne granice parka, u kojoj se povremeno održavaju književne večeri.
Leti se na pozornici, uz zapadnu ivicu parka, održavaju pozorišne predstave i projekcije filmova, dok zimi travnjak postaje klizalište. Tokom cele godine, park je i teren za boćanje i stoni tenis, za male ringišpile i kioske sa hranom.
Kraj jednog stabla pronašao sam plavu, gumenu lopticu, koju je verovatno neko izgubio ili bacio, pa sam Mišu počeo da učim da mi je donosi. On se isprva bunio, ne shvatajući smisao mojih komandi. Ali, već posle desetak dana, dobro je znao šta od njega očekujem. Ne samo da mi je poslušno donosio lopticu, već je lavežom svaki put tražio da mu je ponovo bacim.
Kada se loptica zaustavila kraj klupe na kojoj je sedeo jedan stariji gospodin, Miša je prišao blizu, ali je nije uzeo. Seo je, udaljen metar ili dva od klupe i uporno gledao čoveka.
Uobičajenim, glasnim komandama pokušavao sam da ga privolim da obavi zadatak.
– Mišo, donesi loptu! Brzo! – ponavljao sam uporno, a onda shvatio da to uzalud činim.
Prišao sam i dohvatio loptu umesto njega. Čovek je podigao pogled sa novina koje je do tada čitao i sa zanimanjem me pogledao.
Osećao sam da nešto treba da kažem, u znak izvinjenja za ometanje u čitanju, ali nisam znao kako. Na kraju sam, potpuno smeten, na srpskom rekao:
– Izvinite gospodine, neće se ponoviti…
On je polako savio novine i spustio ih pored sebe, na klupu.
– Vidiš, dragi dečače, meni bi, naprotiv, bilo drago da se ponovi – rekao je, takođe na srpskom.
Stajao sam, gotovo u stavu mirno, potpuno zbunjen. Nisam znao šta treba da kažem i da li uopšte nešto treba da mu odgovorim. Miša je i dalje sedeo na stazi posutoj sitnim peskom i netremice gledao u čoveka.
– Vrlo lep pas… – rekao je moj nepoznati sagovornik.
Iako me to nije pitao, rekoh da ima godinu i po dana i da se zove Miša.
On zatim, jedva čujno, pozva Mišu po imenu. Pas, na moje iznenađenje, skoči na klupu i poče da liže čoveka po rukama, što nikada ranije nije činio.
Igrali su se nekoliko minuta i pri tom istinski uživali. Dok smo čekali da Miša pronađe i donese lopticu koju mu je naš novi poznanik bacio, on me upita kako se zovem, odakle sam i zašto sam u Njujorku.
Ispričao sam mu u nekoliko rečenica našu porodičnu priču i on se, nakon mojih opisa bombardovanog Beograda, duboko zamislio.
Kako bih prekinuo neprijatnu tišinu koja je tada nastupila, upitao sam ga kako se zove.
– A, kako bi ti voleo da se zovem? – uzvratio mi je. – Postoji li nešto što ti je posebno drago ili blisko?
U tom trenutku, jedna ptica slete na rukohvat klupe. Bila je od onih koje lepo pevaju, tamnih sa žutim kljunom, sa kojima sam, samo nama znanim jezikom, često razgovarao u tom parku.
– Volim njih, jer lepo pevaju i dobre su prema meni – rekao sam i ispričao kako je moj otac, jednom prilikom, iz šume doneo takvu pticu. Krilo joj je bilo po-vređeno, pa smo je dugo lečili, a kada je potpuno ozdravila, vratili smo je u njeno prirodno stanište.
Čovek me blago pomilova po kosi i reče da se ta ptica zove kos i da ih ima i u našim krajevima.
– Eto, neka onda tako bude. Niko me tako ne zove, ali ću za tebe biti gospodin Kos.
Ispričao je da je kos radoznala ptica, koja nije plašljiva i da su po tome slični.
– Kada sam bio mlad, često se događalo da kosovi prate kako radimo u polju, a bivali su oko nas i dok se odmaramo. Zastajkivali su, onda bi malo potrčali, pa opet stali i posmatrali nas. Čudne ptice.
Na rastanku je rekao da je često u ovom parku i da će mu biti drago da se opet sretnemo, a ja sam obećao sam da ću ga od sada zvati gospodin Kos, jer mi se to ime dopalo.
Od tada sam ga, sve do kraja leta, vrlo često viđao. Iako malo usporen, zbog svojih poznih godina, voleo je da se poigra sa Mišom. To ga je, govorio je, vraćalo u detinjstvo i u njegov zavičaj. Mislim da mi je jednom prilikom rekao i gde je odrastao, ali meni u to vreme nazivi mesta u ondašnjoj Jugoslaviji nisu značili gotovo ništa, jer kao dete nijedan grad, osim Beograda u kome sam rođen, nisam poznavao.
Često je, dok smo razgovarali, iz džepova vadio karamele i služio me njima, a ja sam ih uzimao stidljivo i čuvao za kasnije. Nisam želeo da gospodin Kos pomisli kako sam željan slatkiša, iako je to bila istina.
Nije mnogo govorio o sebi. Jednom mi je, dok smo napuštali park, pokazao zgradu u kojoj je stanovao. Bila je daleko višlja od naše, pa sam mu potajno zavideo što živi među oblacima i pticama. Kao da je to osetio, rekao je da mu visina prija, jer tamo nema mnogo ljudi.
– Ponekad mi ta udaljenost sasvim odgovara. Ljudi me umore… Naravno, ti si nešto sasvim drugo – rekao je.
Znao je da od septembra krećem u američku školu, pa bi me prilikom svakog susreta naučio po nekoliko engleskih reči. Tako sam, do kraja avgusta, već mogao da se sporazumevam sa okruženjem, bez bojazni da bih se, na primer, mogao izgubiti u gužvi velegrada i mreži njegovih vrlo sličnih ulica.
Jednom sam gospodina Kosa video dok sam sa majkom tražio radnju u kojoj se prodaju cipele. Stajao je ispred izloga knjižare i nije me video. Rekao sam majci da idem da mu se javim, a ona me je uhvatila za ruklu i povukla u stranu.
– Ne dolazi u obzir, kakav gospodin Kos?! – rekla je i zamolila me da joj ne pravim neprijatnosti. – Dobro znaš da u ovom gradu skoro nikoga ne poznajemo. Ko zna na koga ti taj gospodin liči, sigurno si ga pomešao sa nekim. Molim te, zaboravi ga!
U školi smo tih dana razgovarali o tome zašto ljudi vode dnevnike. Nastavnica je, koliko sam uspeo da razumem, objasnila da neki to čine jer pisanje za njih ima lekovitu moć i upitala da li neko od nas druguje sa svojim dnevnikom. Nekoliko devojčica je odmah podiglo ruku, dok su se dečaci smejali i dobacivali kako to rade samo „mamine maze”.
Kada sam kasnije upitao mamu da li je ona nekada vodila dnevnik, tekta Irina je odgovorila umesto nje, rekavši da je u mladosti redovno pisala beleške o svemu što bi joj se učinilo interesantnim i da to ponekad čini i danas, kada misli da je potrebno. Mama je na to rekla da je i ona vodila dnevnik u detinjstvu, mada daleko neredovnije od tetka Irine.
– Nažalost, moj dnevnik je ostao u Beogradu i ne znam da li još postoji. Ako i postoji, sigurno je veoma prašnjav… Ne verujem da ću ga ikada više videti – rekla je, sa setom u glasu.
Tih dana počeo sam da vodim dnevnik. Činio sam to najpre samo ponekad, ali sam se vrlo brzo uverio u istinitost reči naše nastavnice. U novoj sredini nisam imao nikoga sa kim bih mogao iskreno da porazgovaram, osim gospodina Kosa, koga sam u to doba godine ređe viđao. Tako mi je dnevnik postao najbolji drug, verni slušalac, a ponekad i sagovornik.
Ali, već posle nekoliko ispisanih dnevničkih stranica, pojavio se ozbiljan problem. Život pod roditeljskim krovom nije nudio velike mogućnosti za tajno čuvanje dnevnika. Trebalo je biti veoma maštovit, pa pronaći neko skrovito mesto koje mojim roditeljima neće biti na dohvat ruke. Takve tajne lokacije trebalo je pronalaziti često, jer sam već tada znao da nijedno blago, a pogotovo ako je tako vredno, ne treba čuvati uvek na jednom mestu.
Potreba za dnevničkom vrstom ispovesti kod mene se, verovatno kao i kod većine ljudi koji počinju da pišu, javila iznenada i naizgled bez posebnog povoda. Tek kasnije, kada sam shvatio da se ništa u našem životu ne događa slučajno, počeo sam da prepoznajem razloge koji su me vodili sve češćem drugovanju sa dnevnikom i slobodi da mu poveravam svoja razmišljanja i male tajne.
Od svih osobina ovog mog prijatelja, neke su ga činile jedinstvenim. Moj dnevnik je, pre svega, bio veoma trpeljiv. Nikada se nije žalio da sam mu neinteresantan ili naporan; nije insistirao na druženju, već je uvek čekao da mu se prvi javim, kada se oslobodim školskih i ostalih obaveza; nije ga bilo moguće uvrediti, čak ni kada sam možda i imao takve namere; kao veoma pažljivi slušalac, imao je razumevanja za svaku moju reč. I, što mi je od svega bilo najvažnije, umeo je da čuva tajne. Ako je poneka i otkrivena, krivac za to bila je moja loša procena tajnovitosti mesta na kojima sam ga ostavljao.
Potreba da sa papirom delim svoja razmišljanja i iskustva, ni danas nije ništa manja nego nekada. Stranice su se tokom godina nizale, bez velikih predumišljaja i očekivanja s moje strane. Kada sam jednom, u našem parku, gospodinu Kosu rekao ko mi je najbolji drug, on se zamislio i posavetovao me da nastavim da vodim dnevnik, jer bih tako jednoga dana mogao da postanem pisac. Rekao je da i on vodi dnevnik, mada ga ne piše.
Prve septembarske kiše, te 1942. godine, ponovo su označile kraj Mišinog i mog svakodnevnog i celodnevnog obitavanja u zelenoj oazi našeg kraja. Još jedna sezona intenzivnog druženja sa gospodinom Kosom bila je završena. U moj život su s jeseni ponovo uplovile školske obaveze i brige. Jurcanje po travnjacima sa Mišom, u to doba godine nije dolazilo u obzir, pa smo u park Brajant odlazili samo dva puta dnevno i u njemu se zadržavali vrlo kratko.
Gospodin Kos je, pretpostavljao sam, u hladnijim mesecima vreme provodio u svom toplom stanu, uz čaj, možda poneku knjigu i muziku sa radija ili gramofona. Možda nas je sa visina svoje višespratnice ponekad i gledao kako žurno hitamo parkom, ali mi to nismo mogli da znamo.
Ipak, eho njegovih mudrih reči i blagosti, koji me je načinio čovekom, i dalje je često pohodio moju svest. Zapravo, znam da iz nje nikada nije ni odlazio, jer se javljao kad god mi je bio potreban. Čini to i danas, jednako tiho i nenametljivo kao onda. Svetlim bojama boji moje, možda poslednje zemaljske dane i čini ih smislenim.
Ko je zapravo bio gospodin Kos, saznao sam 11. januara, kada je otac pred nas stavio novine, tek iza-šle iz presa njihove štamparije i kada je rekao da nas je zauvek napustio neko veliki. Ispod Kosove fotografije nalazio se izveštaj sa komemoracije održane dan ranije. U uokvirenom delu teksta, stajale su reči koje je tada izgovorio gradonačelnik:
„Ovde, u Njujorku, prošle srede je u svojoj hotelskoj sobi preminuo jedan čovek. Zvao se Nikola Tesla. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najuspešnijih ljudi koji su ikad živeli. Njegova dostignuća su ogromna, a kako vreme prolazi postajaće sve veća”.
*
Sada je april 1999. godine. Park Brajant je u cvatu, kao onog proleća kada sam prvi put kročio na njegov travnjak i kada sam na klupi na kojoj sada sedim, upoznao gospodina Kosa. Odavno više ne stanujem u susedstvu parka, ali nisam ni daleko. Ponekad, kao danas, dođem u stari kraj, prošetam pored našeg nekadašnjeg doma u Osmoj aveniji i sećanja sama naviru.
U novinama čitam da neko ovih dana ponovo bombarduje Beograd. Sudbina slična onoj iz 1941. ni sada, toliko godina kasnije, nije mimoišla moj rodni grad. Sedim, tužan i potpuno nemoćan da bilo šta učinim, dok nečiji domovi, kao nekada moj, tamo postaju zgarišta.
Pažnju mi skreće teniska loptica, zaustavljena kraj klupe na koju sam seo. Nečiji pas, vrlo sličan mom nekadašnjem drugaru i sapatniku Miši, prilazi blizu, ali je ne uzima. Sedi, udaljen metar ili dva od klupe i uporno me gleda. Dečak kome nije više od deset godina, pokušava da ga privoli da obavi svoj zadatak, ali ga pas ne sluša.
– Garo, hajde, donesi loptu! Brzo! – ponavlja uporno, na srpskom.
Dečakove komande su uzaludne i on, naposletku, prilazi klupi da sam dohvati loptu.
– Izvinite gospodine, neće se ponoviti… – kaže mi, na mom maternjem jeziku.
Stoji preda mnom, nesiguran i uplašen, dok nespretno pokušava da iste reči izgovori i na engleskom. Garo i dalje sedi na stazi posutoj sitnim peskom i netremice me gleda.