Dragan Jakovljević: Tabloidi su sredstva za promenu svesti

Svakodnevica današnjeg čoveka, pritešnjena nebrojenim oblicima manipulacija na individualnom i kolektivnom planu, podseća me na veliki ringišpil koji se oteo kontroli vlasnika, pa sada svakog trenutka sve više muti svest naivnih učesnika njegove bezglave vožnje. Posledica takve avanture može biti gubitak osećaja za razlikovanje stvarnog od nestvarnog, zemlje od neba, svetla od tame.

Poznati slovenački pisac Drago Jančar u jednom intervjuu reče da se često pita zašto nijedno društvo nije u stanju da prizna i istinski zažali zbog strašnih stvari koje je izazvalo, zbog strašnog nepoštovanja ljudskog života i njegovog dostojanstva. „Što smo veću nepravdu nekome naneli, to ćemo ga više optuživati i prezirati. To je dželatovo podsvesno opravdanje za činjenje zla. Odatle je samo korak do toga da je kriva žrtva, a ne njen dželat“, kaže pisac.

I ovo zapažanje može biti prilog istini da se manipulacijama, čiji su ključni nosioci mediji, u javnom životu može postići sve, pa i to da se, u skladu sa nečijim trenutnim ili dugoročnim interesima, svetački oreoli dodele lošim momcima i da umesto njih budu žigosani oni drugi. Takvih nepravdi svetu nije manjkalo ni u jednoj istorijskoj epohi, ali se čini da nikada nije bio suočen sa ovolikim brojem metoda i pokušaja da se istina preodene u laž, zlo u dobro,  nepravda u pravednost.

Politika tradicionalno ima u sebi veoma malo atributa koji bi ukazivali da je reč časnom zanatu. Ipak, nikada kao danas nismo bili svedoci prakse da manipulacija toliko često postaje ključni element u obraćanjima javnih ličnosti, pa čak i osnova njihovih političkih strategija. Manipulacijom su se, dakako, rado pripomagali akteri u političkim arenama tokom svih minulih vekova, ali nikada kao u ovom našem laž bez posledica nije bila tako dominantno, možda i najvažnije sredstvo za oblikovanje kolektivne svesti.

Svojevrsni specijalni rat koji se preko tabloida vodi radi kontaminacije i anesteziranja svesti populacije nevešte da prepozna medijsku manupilaciju ili da nađe način da joj se odupre, obuhvata, pored ostalog, i popularisanje i nametanje praćenja osoba sa vidnim poremećajem ličnosti. Njihov medijski put izgleda tako što nam najpre nam izgledaju smešno. Zatim osetimo gnušanje, pa se pitamo da li je ono što izjavljuju moguće. Čudimo se, ali ih i dalje gledamo "baš da vidimo šta je sledeće". I, na kraju, dolazimo do faze u kojoj nam, posle bezbroj pojavljivanja, ove osobe postaju zabavni virtuelni družbenici, protiv kojih više nemamo ništa.

Ono što teže uočavamo, jeste činjenica da se tokom ovog procesa naša svest značajno transformisala u pravcu i meri koje su kreatori ovakvog plana zamislili. Razmislimo koje su to osobe i situacije. Dobro je ako smo ih svesni, jer to znači da nade za naš lični i kolektivni boljitak još uvek ima.

Kao što gatare tvrde da leče, ali nisu lekari i ne rade u bolnicana, tako ni ljudi angažovani u tzv. tabloidima nisu novinari, niti su radionice pamfleta koje kreiraju mediji. U pitanju su produžene ruke pojedinih političkih stranaka, zadužene i plaćene za produkovanje medijskih manipulacija. Takve osobe, sasvim je izvesno, nemaju ništa zajedničko sa novinarskom profesijom, a po pravilu ni sa bilo kojom ljudskom vrlinom.