Nije Marina bila loša pesnikinja. Moglo se u njenim stihovima pronaći i ponešto literarno vredno. Zbog toga je i nisu smatrali samo ljubiteljkom poezije i autorkom u pokušaju, već stvaraocem, premda su kritičari tek u ponekoj njenoj pesmi uspevali da prepoznaju umetnički zaokruženu celinu. U njenom opusu je mnogo više bilo stihova u kojima su se tek mestimično mogle prepoznati iskre autorkinog talenta. Teško joj je polazilo za rukom da svoju početnu misao dosledno, do samog kraja vodi kroz pesmu i pretoči je u umetničko delo, pa su neka njena ostvarenja u očima čitalaca izgledala nedovršeno ili jednostavno promašeno.
Ipak, bila je veoma plodna pesnikinja, koja je godišnje objavljivala po dve, nekada i tri zbirke pesama. To je, zajedno sa Marininom druželjubivom prirodom i mnoštvom poznanstava u umetničkim krugovima, pomoglo da postane član nacionalne književne organizacije.
Gotovo da nije bilo pesničkog konkursa na kojem nije učestvovala, a kao rezultat takve hiperaktivnosti izrodile su se dve nagrade, za osvojeno drugo i treće mesto. Bila su to nižerazredna književna nadmetanja, ne naročito cenjena u književnim krugovima, ali su Marinu i takva priznanja činila zadovoljnom, jer njena biografija više nije bila bez odeljka o osvojenim nagradama, do kojih je, kao i mnoge njene kolege po peru, posebno držala.
Ali, s vremenom je primetila da njen, sada već pozamašni pesnički opus, nije praćen onim brojem nagrada koji je, shodno tome, očekivala. Bolelo ju je što nikada nije bila pobednik nekog književnog konkursa i što je niko nikada nije predložio za laureata ma kog društvenog priznanja. Iskreno je zavidela onima kojima je to polazilo za rukom i u sebi pronalazila razloge kojima je objašnjavala to što je, za razliku od njenog, njihovo stvaralaštvo bilo visoko vrednovano od strane raznih žirija i komisija.
Često je preispitivala sebe i uporno tragala za mogućim razlozima činjenice da njenog imena već godinama nije bilo u rezultatima mnobrojnih pesničkih konkursa na kojima je učestvovala. Nije bila sklona ogovaranjima svojih kolega, ali je misao o barem jednoj glavnoj nagradi ili društvenom priznanju, s vremenom postala njen stalni pratilac i, moglo bi se reći, opsesija, koju je, kako je vreme prolazilo, bilo nemoguće zadržati samo za sebe.
Ljudi sa kojima se družila, a posebno njeni bliski prijatelji, primetili su da se nešto čudno dešava sa pesnikinjom. Retki su bili razgovori u kojima ovu temu nije isticala u prvi plan, a kako je ta praksa bivala sve češća, njeni sagovornici počeše da uviđaju da je žudnja za priznanjima u svesti njihove prijateljice toliko snažna, da se postepeno pretvorila u jedini cilj i smisao Marininog života.
Oni najbliži, govorili su joj kako je uspešan svako ko je uložio krajnji napor, mentalni ili fizički, u ono što radi, čak i ako se viđenja drugih ljudi o tome razlikuju.
- Draga moja, uspeh ti nije viša matematika. Samo je potrebno da uvek daješ sve od sebe i ljudima će se to možda svideti. Ako ne danas i ako ne većini, možda će te već sutra neko nepoznat kucnuti po ramenu i reći kako je vredno to što činiš. Ima li veće nagrade? Uostalom, slava i duševni mir nikada ne idu ruku pod ruku, a tebi je kao umetniku potreban upravo mir. Uspeh ne mora biti uvek potpisan i overen pečatom. Ima toliko drugih načina da ga prepoznamo, zar ne? - rekla je Ana, Marinina najbolja prijateljica, kada joj je pogled pao na pesnikinjin Fejsbuk profil.
Ali Marina u svojoj opsednutosti slavom koja nikako nije dolazila, ništa od toga nije želela da čuje. Očaj u koji je zapadala zbog izostajanja oficijelnih nagrada, bio je sve veći, što je ubrzo postalo vidljivo i na njenoj Fejsbuk stranici. Nije bilo dana, a da se na internetu nije pojavila neka onlajn nagrada, pristigla na Marinino ime iz udaljenih krajeva sveta. Nizale su se diplome, povelje, plakete, pohvalnice i zahvalnice, kojima su književna udruženja i kulturne institucije atraktivnih, ali javnosti nepoznatih naziva, nagrađivale pesnikinju za osvojena prva mesta na njihovim konkursima, za učešće u onlajn zbornicima svetske poezije ili za izuzetne doprinose popularizaciji pisane reči.
Tih dana Marina je objavila i kako je književno udruženje iz Mauritanije proglašava ambasadorom kulture, asocijacija pisaca iz Dominikanske Republike kulturnim misionarom, a organizacija sličnog naziva iz Mozambika svojim predstavnikom za Evropu. Iako su njeni poznanici i prijatelji u privatnim prepiskama izražavali sumnju u validnost ovih sertifikata i titula, niko od njih nije propustio mogućnost da joj izuzetno slatkorečivim komentarima, ili barem lajkom, izrazi divljenje za uspehe koje, eto, postiže u belom svetu.
Neki su, čestitajući joj, konstatovali kako se "genijalnost naših ljudi daleko više vrednuje u svetu nego tamo odakle su ponikli". Kao primere su, osim Marine, navodili Teslu, Pupina i Marinu Abramović, a među komentarima su se našli i zaključci da, kod Srba, "u svome selu još niko nije postao patrijarh" i da je naš čovek poznat po svojoj "najvećoj želji da komšiji crkne krava".
Marina je srdačno zahvaljivala na čestitkama, obećavala da će nastaviti tim putem i da je ponosna što joj se pruža prilika da "ime svoje zemlje pronosi svetom na najbolji mogući način". U svom poslednjem komentaru napisala je da joj je upravo stiglo jubilarno, stoto priznanje, i na svoj profil postavila "diplomu", overenu potpisom i pečatom, kojom joj literarno udruženje iz Indonezije odaje priznanje za ulazak u finale tamošnjeg književnog konkursa i, samim tim, za zastupljenost u "Antologiji najboljih pesnika sveta". Ovu objavu lajkovalo je oko tri stotine njenih prijatelja. Za preko stotinu njih ona je, kako su napisali, bila "carica", "kraljica", "kneginja", a za neke i "boginja".
Međutim, ovu veselu Fejsbuk žurku na profilu naše pesnikinje iznenada je prekinulo, naizgled sasvim obično pitanje jednog Tomislava, koga kasnije mnogi komentatori nazvaše "neverni Toma".
- Nego, Marinice, pošto je jedna diplomica? Ako je za DŽ, molim te poruči jednu i za mene, da obradujem svoju staru majku! Nije, sirota, dočekala moju fakultetsku, pa rekoh da se barem nečim iskupim... - napisao je Tomislav i time izazvao žustru prepirku na tom virtuelnom skupu.
U daljim komentarima, mnogi su ustali u Marininu odbranu. Upućivali su prekorne, pa i uvredljive reči na račun Tomislava, a oni najvatreniji pripisali su mu ljubomoru, pakost i nezadovoljstvo zbog neuspeha u sopstvenom životu. Pitali su ga kako se usuđuje da omalovažava uspehe "naše poznate pesnikinje" i zaključivali kako je možda upravo on taj koji sve kupuje novcem.
Tomislav se više nije oglašavao, ali je njegovo pitanje očigledno motivisalo neke druge "neverne Tome" da se uključe u diskusiju, na još konkretniji način. Ubrzo su se pojavile objave u kojima su korisnici Fesjbuka tvrdili kako imaju čvrste dokaze da udruženja, asocijacije, društva, mreže, fondacije i akademije, koje je Marina navodila u svojim objavama, uopšte ne postoje, pa ni konkursi na kojima je pesnikinja navodno pobeđivala.
Istoga dana Marina je sa svog profila obrisala objavu ispod koje su se nizala ovakva otkrića, a potom je ukinula i svoj profil na ovoj društvenoj mreži. Time, međutim, nije uspela da spreči da istina o navodnim priznanjima koja je osvajala po svetu, dospe u širu javnost. Internet portali su odmah izvestili čitaoce o ovom slučaju. Dok su se jedni na njega osvrtali u šaljivom tonu, drugi su ga tretirali kao sociološki fenomen i prenosili mišljenja uglednih psihologa o motivima Marininih ambicija. Treći su se, pak, utrkivali da objave što više komentara korisnika interneta koji su, po pravilu, izricali naoštrije osude na račun poetese.
Ali, kao i svako medijsko čudo, i ovo je trajalo svega nekoliko dana. Portali su već sutradan ovaj slučaj zasenili političkim aferama i pikanterijama i privatnog života javnih ličnosti, pa su Marinine lažne lovorike ubrzo stavljene ad akta. Pesnikinja se više nije vratila na Fejsbuk i dugo se o njoj ništa nije moglo čuti.
Ovu čudnu tišinu prekinula je vest u štampi, u kojoj se kaže da je žiri prestižnog nacionalnog konkursa za najbolju zbirku pesama u protekloj godini proglasilo novu Marininu knjigu. Ispod vesti je citirana autorkina izjava da je "duže odsustvo iz javnog života iskoristila da "poradi na svom duhovnom uzdignuću, iz čega je proizašao i nov pesnički izraz".
Priznajem da joj nisam poverovao. Već sutradan sam potražio i pronašao Marininu novu zbirku pesama, ali me je u njoj, umesto očekivanog sadržaja sumnjive umetničke vrednosti, dočekalo iznenađenje. Svaki stih bio je pisan srcem, prožet dubokom misaonošću, emocijama i oblikovan rukom iskusne, zanatski potkovane pesnikinje.
Čitajući njene redove, shvatih da su previše kamenja i trnja dotakle ove pohabane cipele da bi onaj ko je njima hodao mogao da poveruje kako sve na ovome svetu ima onaj oblik kakvim se njegovom oku prikaže. Pre će biti da je svet onakav kakvim umemo da ga zamislimo i da su to njegovi pravi okviri, ma šta se u našim zenicama dešavalo.
Onaj koji crta i boji slike našeg sveta, uvek se pobrine da najpre načini samo skicu i da nas pre dovršetka posla upita umemo li da zamislimo takvo delo. Ako je naš odgovor potvrdan, postajemo vlasnici takve slike sveta. U suprotnom, pripremljena skica izbledi i iščezne, ustupajući mesto nekoj drugoj, prijemčivijoj našoj svesti.
Slike takvog sveta pred nama se nižu brzo, često mnogo brže nego što bismo želeli. Zato nismo u stanju da ih zadržimo i da njihovo prisustvo izmerimo jedinicama vremena. Кao i sreća, i ove slike se ponekad umore, ako im nismo dovoljno dobri domaćini, pa potraže nova, postojanija staništa.
Bilo je jasno da je Marinino uzdignuće počelo da se rađa upravo u trenutku njenog najvećeg pada. Dogodilo se to onoga dana kada je spoznala sebe i uspela da ugasi svoju potrebu da zadivi svet, da nadvisi i sobom zaseni druge. Shvatila je da od sveta koji zamislimo, a koji je kao takav jedino moguć, ne treba očekivati nikakve darove, jer on nikome ništa ne poklanja. On nam samo pozajmljuje sopstveno vreme i pruža priliku da ga svojom pažnjom, mudrošću i ljubavlju preodenemo u sreću i da mu ga takvog vratimo, kada nam bude javljeno da je za to stigao čas.