Kada sam sredinom devedesetih godina prvi put posetio Peštu, još ne znajući da ću u njoj provesti dobar deo svog životnog veka, ljubav na prvi pogled je bila neizbežna. Voleo sam da šetam Bulevarom Andraši, čija mi zdanja i danas liče na precizno izmerene, pažljivo isečene i uredno poređane komade torte, ukrašene maštovito izrađenim figuricama od marcipana i margarina.
Isto tako sam bio zadivljen velelepnim zgradama na Velikom bulevaru, koji se prostire polukružno, povezujući Petefijev i Margitin most. Sve te građevine nastale su krajem 19. veka, kada je dotadašnja “jednospratna” i “dvospratna” Pešta, skromnijeg izgleda od današnje, ustupila mesto novoj, kitnjastijoj i u svakom pogledu raskošnijoj varoši.
U to vreme, kada je Austrougarska bila na vrhuncu svoje moći, bečki dvor je smatrao da i u ugarskom, istočnom delu dvojne monarhije, treba izgraditi metropolu ništa manje gizdavu, baršunastu i koketnu od one zapadne. To je i učinjeno, ponajviše novcem i arhitektoskim umećem jevrejskih i nemačkih veleposednika i arhitekata.
Posmatrajući spoljašnjost peštanskih zgrada, sa trotoara ili iz tramvaja, koji je u ovom gradu i danas moje omiljeno prevozno sredstvo, u početku sam bio siguran da u njima ne živi običan svet, kome i sam pripadam. U mom rodnom gradu, u Srbiji, do danas je ostalo svega nekoliko takvih zdanja. Sva ona, slično peštanskim, imaju prostrane zajedničke hodnike i terase, široka stepeništa oivičena luksuzno ukrašenim glenederima od kovanog gvožđa. U svakoj od tih zgrada zidovi unutrašnjih prostorija visoki su po nekoliko metara. U njima su danas, kako i dolikuje, smešteni gimnazija, sud i arhiv.
Pešta je, na sreću svojih žitelja, sačuvala daleko više takvih palata nego moj zavičaj, pa je bilo teško poverovati da su sve one sada domovi javnih ustanova. Interesovalo me je ko su sadašnji stanari ovih arhitektonskih lepotica i ima li pod njhovim svodovima mesta i za poštanske službenike, vozače gradskog saobraćaja, učitelje i frizere, na primer.
Ali, kome postaviti takvo pitanje, u gradu čijeg nijednog stanovnika nisam poznavao? Osim toga, višedecenijsko komunističko nasleđe ostavilo je u ponašanju ljudi običaj da se bude krajnje oprezan prema svakom neznancu koji se, eventualno, raspituje za bilo šta osim, možda, za dobre restorane, mostove na Dunavu ili prodavnice aleve paprike i guščije paštete. Ljubaznost prosečnog Peštanca pri susretu sa strancem koji želi da zna takve pojedinosti, uvek se podrazumevala, ali bi komunikacija bila naglo prekidana ili, u najboljem slučaju izbegnuta, ako bi upitani osetio da radoznalost njegovog nepoznatog sagovornika prelazi crtu do koje se, po pravilu, proteže interesovanje neupućenog gosta. Turistički vodiči su, doduše, išli korak dalje, pa su generalnim podacima o gradu često dodavali različite zanimljivosti o pojedinim njegovim delovima ili istorijskim ličnostima, ali su one u mom slučaju bile još ranije apsolvirane.
Bio sam iznenađen kada sam, radoznalo zagledajući interfone kraj ulaza u ta zdanja, ustanovio da tamo nisu ispisani nazivi javnih ustanova, već porodična prezimena. Enigmu u vezi sa profilom prosečnog stanara prelepih peštanskih palata, počeo sam da odgonetam tek posle nekoliko godina boravka u ovom gradu, kada sam konačno bio u prilici da u njih kročim. Budimpeštanci, naime, jesu poznati po svojoj ljubaznosti, ako ih, na primer, upitate za pravac kretanja, najbližu prodavnicu ili za tačno vreme, ali ne i po tome što rado primaju posete. Oni sopstvena porodična gnezda smatraju isključivo svojom zonom komfora i ljubomorno ih čuvaju od drugih. U ta gnezda se bez preke potrebe ne pušta niko izvan familijarnog kruga (merače vode i gasa ne računam). To je razlog što na balkanski običaj pozivanja ili samopozivanja na kafu kod komšije ili kolege, u Pešti treba odmah zaboraviti, jer on gotovo da ne postoji.
Ali, živeći u njoj godinama, s vremena na vreme sam, različitim povodima, imao prilike da upoznajem svoje sugrađane, pa i da boravim u njihovim prostranim, građanskim stanovima. Bio sam iznenađen saznanjem da niko među njima nije bio ni aristokratskog, ni buržujskog porekla, a nisu bili ni na visokim državnim položajima. Štaviše, među mojim domaćinima bilo je i siromašnjih ljudi, penzionera, koji su, da bi nekako sastavili kraj s krajem, izdvali sobe na par dana turistima ili na duže vreme, studentima. U svakom od tih stanova uočavao sam ili u vazduhu osećao ostatke vremena kada se do estetike, elegancije i građanskih manira držalo više nego danas.
Kasnije sam saznao da većina tih zgrada od samog početka nije ni bila namenjena visokorangiranoj društvenoj klasi, kako bi se to moglo pomisliti na osnovu elegantnih arhitektoskih rešenja. Tadašnji bogati investitori gradili su ih prvenstveno kako bi ih izdavali u najam siromašnijim sugrađanima i tako živeli od rente koju su mesečno dobijali. U socijalizmu je ta praksa ukinuta, a i sastav korisnika tih stanova tada se potpuno promenio.
Početkom devedesetih godina prošlog veka, u modu je ušla praksa da se mlađi bračni parovi sele iz centra grada u novosagrađene kuće na periferiji, a da u stanovima u centru ostavljaju roditelje, bake i dedove. Posledice tog trenda vidljive su već na prvi pogled, pa vam se, dok šetate centrom grada, u jednom trenutku može učiniti da ste se našli u neposrednoj blizini nekakvog kompleksa domova za stare.
To, međutim, ne znači da je Pešta mrtav i dosadan grad. U njemu turistička sezona traje tokom cele godine, a sam centar ove metropole je bio i ostao poslovno središte Mađarske, pa živost u njemu traje gotovo danonoćno.
Mnogi današnji žitelji Pešte još uvek drže do tradicije i ponose se starim nameštajem i drugim vrednim aktikvitetima, nasleđenim od predaka. To su predmeti koji se potpuno uklapaju u građanski tip stanogradnje, iz vremena kada je Pešta kakvu danas poznajemo nastajala. I upravo zbog tog običaja i ljubavi mojih današnjih sugrađana prema starim komodama, garniturama za sedenje, pisaćim stolovima, lusterima, lampama i tepisima, u okolini grada postoji nekoliko takozvanih starih pijaca. To su mesta na kojima trgovci kupuju antikvarni nameštaj i pokućstvo, a potom ih prodaju, nakon što ih restauratori učvrste, izglancaju i povrate im stari sjaj.
Posetilac koji na raspolaganju ima dovoljno vremena, može na tim pijacama da nauči štošta o nekadašnjem načinu života, pa i o istorijatu čitavih mađarskih porodica. Jer, tamo se na prodaju ne nude samo nameštaj i retki predmeti, već i uramljene venčane fotografije, snimci vojnika iz minulih ratova, fakultetske i doktorske diplome, ordenje dodeljeno nekadašnjim herojima u ratu i miru, lične zabeleške, uljanim bojama naslikani portreti nepoznatih muškaraca, žena i dece u elegantnoj odeći…
Jednom mi je antikvar kod koga sam se interesovao za neke od ovih predmeta, rekao kako su ljudi, za razliku od njih, samo običene prolazne pojave. Ispričao mi je kako su njegov otac i deda kupovali i prodavali iste stvari kojima trguje i on i kojima će se, po svemu sudeći, baviti i njegovi potomci.
“Vidiš li, prijatelju, ovaj svećnjak?”, upitao me je. “Neko ga kupi, uveren da je time postao njegov konačni vlasnik. Eeee, ali nije! Život učini da se ta stvarčica posle desetak ili dvadeset godina ponovo pojavi na staroj pijaci, jer naslednici žele da je se otarase. Mi je otkupimo, popravimo, ulepšamo i ponovo nekome prodamo. A onda se, posle nekog broja godina ponovi ista priča. I tako bezbroj puta, u krug. Ispada da svi mi trajemo neko vreme i onda zauvek otputujemo, ali ne i ovi svećnjaci, servisi, lusteri i stilske garniture. Obrne se onaj krug začas, prijatelju. Nas pojede, njih ne.”