Naša ulica nije oduvek bila ovakva, zarobljena u besprekornom asfaltu, sa urednim trotoarima i lišena romantike. Žao mi je naših mlađih komšija koji je nisu upamtili u drugačijem ruhu. Za tom, starom odeždom naše ulice, mi stariji danas često žalimo, dok se nalakćeni na kapije svojih ograda prisećamo nekih lepših i, sigurni smo, bezbrižnijih vremena.
Tu ulicu sam, u ranom detinjstvu, upamtio kao kaldrmisanu. Stara kaldrma, za koju su mi stariji govorili da potiče iz turskog doba, bila je i ostala dokaz da se živeti može i sporije, a da nam opet, ostane dovoljno vremena za sve što smo naumili. Kamenje po kome se hodalo i od kog su nadaleko odzvanjale potpetice prolaznika, bilo je sjajno i uglačano, pa je ulica pomao ličila na one u primorskim gradovima.
Mislim da smo takvu našu ulicu voleli svi… Osim, možda, moje majke. Žalila se kako joj kamenje “prosto pojede štikle”. Gledano iz njenog ugla, zaista je bilo tako, jer su potpetice njenih čizama, cipela i sandala redovno upadale u prostore između dva kamena i lomile se. To je značilo da je naš kućni budžet vrlo često bivao tanji za par novih ženskih cipela ili, u najboljem slučaju, za cenu popravke onih koje kaldrma nije potpuno “pojela”, već samo pokušala da to učini.
Naša ulica je nekada bila zaista divna i čudi me da kasnije, kada je sve postalo drugačije, za njom, uz moju majku, nisu žalile ni naše vremešne komšinice. One su, ne znam zašto, sebe smatrale odgovornim za održavanje čitave ulice. Da, kaldrmu je trebalo i održavati, pa su komšinice u prepodnevnim satima, kada je prolaznika bilo manje, iznosile hoklice iz svojih kuća i selile se zajedno sa njima, metar po metar, čisteći noževima travu koja je posle svake kiše prilično brzo izrastala među kamenjem. To nije bio lak posao, ali sam imao utisak da ga one iz nekog čudnog razloga vole, uprkos tome što to nikada nisu želele da priznaju.
Ali, čini mi se da su drugi voleli našu staru ulicu... Osim, možda, mog dede Dragiše. On je zaprežnim kolima, koje su zvali šinskim (točkovi su umesto gumama, bili obloženi čvrstim metalnim trakama – šinama), često u grad dovozio drva iz svoje šume, na prodaju, i pri tom redovno navraćao do nas. Sećam se njegovog mrgodnog pogleda usmerenog prema našoj nedužnoj kaldrmi i tvrdnji da je baš i ne voli, jer zbog nje prečesto mora da popravlja točkove svojih kola.
Da, sećam se da su postojali periodi godine kada smo tu ulicu voleli ipak nešto manje nego inače. Od rane jeseni do kasnog proleća, većim delom je bila raskopana i blatnjava, zbog večito bezuspešnog krpljenja natrulih vodovodnih cevi. Dešavalo se to nekako uvek u vreme školske godine, pa su tada ulicu prekrivale gomile zemlje iz iskopanih jama. U njih su, poput radoznalih istraživača, po čitav dan sa zabrinutošću zavirivali radnici gradskog Vodovoda, ne bi li pronašli “rupicu” zbog koje je naša ulica pretvorena u kaljugu.
“Rupica” je, međutim, bilo bezbroj, pa je ulica vazda bila veliko radilište. Tek što bi jedan otvor na vodovodnoj cevi zapušili i zatrpali jamu, već sutradan bi se javljala nova havarija i tom poslu nije bilo kraja.
Ali, voleli smo tu našu ulicu… Osim, možda, kada smo proklinjali i Vodovod, i mesnu zajednicu, i državu, pa čak i našu milu kaldrmu. Svako od nas je uz sebe, u kesi, imao još po jedan par obuće, koju smo, kročivši na suvo tle, obuvali krišom od ostalih prolaznika, a blatnjave cipele ostavljali kod komšija u susednoj ulici ili ih vukli sa sobom, vešto zapakovane kao navodne poklone imaginarnim prijateljima iz drugog dela grada.
Međutim, ljubav koju smo osećali prema našoj ulici zbog toga nije jenjavala… Osim, možda, u slučaju mog strica. Jednog kasnog popodneva, dok se vraćao s posla i u mislima još uvek bio među svojim kancelarijskim spisima, do grla je upao u jamu koju su radnici Vodovoda prethodno iskopali i tako je ostavili zbog završetka svog radnog vremena, sa namerom da ujutru nastave posao. Već ga je grlo izdavalo od dozivanja, kada smo najzad čuli da se nešto neobično dešava ispred našeg dvorišta i izukli ga iz jame.
Nama deci je ona ličila na klopku koju, kako smo to gledali na televiziji, stanovnici planinskih sela iskopavaju za opasne šumske zveri. Moja komšinica Slavica i ja bili smo sigurni da su radnici, sa kojima je stric bio na ratnoj nozi zbog njihove “sporosti i nestručnosti”, namerno ostavili jamu neobeleženu, jer su znali da se jedino stric s posla vraća u to vreme i da je pri tom obično duboko zamišljen. Naravno, tu našu pretpostavku smo sačuvali samo za sebe.
Ulica je tako, iz nedelje u nedelju dobijala barem po jednu novu jamu. Mislim da nije bilo kvadratnog metra na njenoj površini koji u nekom periodu godine nije bio raskopan, pa čak i zimi, kada bila okovana ledom i prekrivena snegom.
Jednom smo, vraćajući se iz škole, Slavica i ja na površini jame koju je toga dana uveliko prekrivao sneg, ugledali šešir komšije Mite.
- Pogledaj, čika Mitin šešir skače, kao da pokušava da poleti! Čarobno, napisaću priču o letećem šeširu u našoj ulici! – rekla je uzbuđeno Slavica.
A onda smo iz snežne dubine čuli najpre mumlanje, a zatim i čika Mitino tiho zapomaganje. I on je tada, znam to pouzdano, prestao da gaji nežna osećanja prema našoj sirotoj ulici.
Ali, zato smo je mi, deca, i dalje voleli… Osim, možda, kada smo izlazili da se u njoj igramo. Zbog svoje sve klimavije kaldrme i sve brojnijih jama, ona je s vremenom prestala da bude mesto pogodno za igranje badmintona, bacanje frizbija ili vožnju bicikla, a naposletku i za bilo šta drugo.
Iako neveljno, moram da priznam da je naša ulica iz toga doba prestala da služi bilo čemu, osim sticanju dragocenih akrobatskih veština svojih žitelja. Bili smo srećni kad god bismo se, zahvaljujući tim veštinama, bezbedno dokopali svojih kapija. Blatnjavih cipela, ali sa glavom na ramenima.
Zato sam sada, na kraju ove priče, sve manje siguran da romantična sećanja, koja spomenuh na početku, izviruju i namiguju mi zbog te naše ulice... Pre će biti da to čine zbog dečačkih i mladalačkih dana, koje u njoj provedoh. Jer, zašto bi mi se, inače, eho tih dana sve učestalije javljao iz daljina, kao što to sada čini, drsko mi remeteći san?