Прође година откад је град окован вирусом страха. Неки млади људи, дојучерашњи продавци, аквизитери или конобари, после губитка посла поседаше на бицикле и моторе и постадоше достављачи. Хиљаде младића и понека девојка, са торбама на леђима, ношени својим двоточкашима, хитају да нас нахране.
Од особља ресторана храну преузимају дискретно, као у време куге. Наручиоцима је односе ништа мање опрезно, али брзо. Тако су одласци у ресторане замењени телефонским позивима или порукама, после којих одабрана храна стиже на кућни праг.
Синоћ сам је наручио и ја, не зато што сам лењ да себи припремим вечеру, већ више како бих испробао како тај електронски систем функционише. Одабрао сам храну из једног ресторана и наручио је од курирске службе. Није прошло ни пола сата, а достављач је већ био пред мојим вратима.
Откад је епидемија ограничила кретање људи и уобичајени начин комуникације, имао сам обичај да понекад користим услуге других, сличних служби, специјализованих за доставу уређаја за кућу. Сада сам први пут наручио храну.
- Kако сте иначе, господине? - упитао ме је достављач и припалио цигарету, пошто смо обавили примопредају.
Био сам пријатно изненађен, јер су се претходни разносачи пред мојим прагом увек задржавали врло кратко. Своје присуство би ограничавали само на време које је потребно да ми уруче пошиљку и од мене добију потпис, као потврду да сам је преузео.
Питање сам најпре схватио више као потребу достављача да покаже како колективна психоза, узрокована страхом од епидемије, чије су се последице показале погубнијима по здравље људи од самог вируса, није засенила човечност. Одговорио сам да сам, на срећу, здрав, али да патим што моја кућа у природи, моје дворише, саднице, цврчци, бунар и врт, проводе пролеће без мене.
- Да, разумем о чему говорите... - рекао је. - Ипак, није ми јасна једна кључна ствар. Зашто мислите да би вашем дрвећу, цврчцима и кући било боље са вама него без вас?
Покушао сам да му објасним да смо се имање у унутрашњости и ја толико сродили, да сада тамо ништа не може да функционише без моје руке, нити могу безбрижно да живим са сазнањем да је оно тако дуго само.
- Не делим ваше мишљење, господине! - рекао је, припаљујући нову цигарету. - Природи је увек боље без човека, због његове навике да је угрожава, сузбија и сатире. Откад постоји, прилагођава је својим замислима и жељама. А, ништа од онога што је живо или више није, али је састављено од материје која је некада имала форму живота, не воли то, па било мува, човек, липа, ђурђевак или ваша кућа.
Хеј, о чему овај човек говори?! Помислих на свој вољени дуд, испод ког су се играле и одрастале четири генерације мојих предака. Не могу да замислим да нас тај дуд не воли и то сам морао да му кажем. Уосталом, ја предано и с великом љубављу бринем о том стаблу и редовно га доводим у ред.
- Желите да кажете како гране вашег дуда, које се пружају у ширину више него што ви мислите да треба, вапе за вашом тестером? - упитао ме је, али није чекао да му одговорим, већ је то учинио сам:
- Не, господине, управо је супротно. Ваш дуд једва чека да вас се ослободи, као што и све остало на вашем плацу вапи за временом које ће провести без вас. Размислите... Зашто би гредама на крову ваше куће било боље на тој висини, него на земљи? Питање је сасвим логично, јер је земља природно станиште дрвета од којег су начињене греде, а не тај високи кров. Да им је боље горе, не би стално тежиле повратку доле. Ви их увек изнова подупирете и спречавате да буду оно што јесу - рекао је.
- Ако добро разумем, покушавате да ми кажете да је све што радим узалудно? - упитао сам га са нескривеним запрепашћењем.
- Да камење које сте уградили у степениште треба да остане тамо, да ли би тако упорно тежило да из њега изађе и врати се тамо где сте га пронашли? Ви то степениште свакако поправљате када малтер попусти. Циљ камења у степеништу и свега што постоји увек се своди на тежњу да се што пре распадне. Зашто? Зато што је циљ свега живог и неживог слобода, драги господине! - рекао је и унео ми се у лице.
Рекао сам да ми је већ хладно и брзо ушао у стан. Очекивао сам да ће после мене и овај чудни човек да се удаљи са заједничког степеништа, али нисам чуо да се тамо ишта дешава. Остао сам неко време у ходнику стана и ослушкивао. Прошло је сигурно више од пет минута када сам поново, веома лагано и опрезно отворио врата.
Достављач је и даље стајао на истом месту, пушио и гледао ме.
- Да, господине... - наставио је. - Све је то давно било део вас и поново тежи вама. Мислим да то не видите и чуди ме да не чујете како вам и ваша ограда, и степениште, и кућа, и бунар, и цврчци, упорно понављају да вас не желе у свом друштву сада. Прерано је за поседовање. Све што верујете да имате радо би да постане прах и да се једнога дана сједини са вама. Тако се и то, увек болно питање поседовања, губи и постаје бесмислено. Диван склад, зар не?
Залупио сам љутито врата и беспомоћно утонуо у своју фотељу. Храну нисам пробао. Била је већ хладна и, осећао сам, неукусна. За достављаче, као и за самоћу, треба бити спреман.
Драган Јаковљевић