Dani kulture Temnića i Levča – da nam se svetlo ne ugasi

Kad leto u Levču i Temniću zamiriše na seno, na zrele šljive i povetarac koji silazi niz padine obližnjih brda, u dolini Donjeg Krčina i Karanovca počinje doba kada se zavičaj budi kroz reči, boje, zvuke i sećanja. Tu čaroliju svake godine donose Bojan i Anka Marinković, ljudi čija srca kucaju za taj deo domovine i kada su daleko od nje. Iako im svakodnevica protiče u Austriji, gde rade da bi sebi i drugima obezbedili pristojan život, njihova duša nikada nije napustila Levač i Temnić.

Njihova kuća u Donjem Krčinu svakog jula postaje središte jedinstvenog kulturnog pokreta, koji su Bojan i njegovi istomišljenici i saradnici iz kulturnog udruženja nazvali Dani kulture Temnića i Levča, vođeni željom da se duh tog kraja ne ugasi. Ima tamo gostoprimstva koje se ne uči, nego se nasleđuje; topline i pogleda punih razumevanja; ruku koje jedne drugima prenose plamen stvaranja.

Dolaze slikari pejzaža koji odišu i tišinom i pričom, pesnici koji slušaju huk vetra među šljivicima i pretaču ga u stihove, istoričari koji prekopavaju prošlost i od zaboravljenih priča oblikuju identitet kraja. Na terasama i u dvorištu Bojanove i Ankine kuće razgovori traju do kasno u noć. Projom, domaćim kajmakom, svadbarskim kupusom, ajvarom i bobovim pihtijama donose ukuse i mirise starih vremena, a šljivovicom nazdravljaju sećanju.

Tu se rađaju i ideje koje će tek sazreti, do iduće kolonije. Razmenjuju se ideje o novim pričama, pesmama i romanima, likovnim ciklusima, naučnim radovima koji će rasvetliti zaboravljene ličnosti i običaje Levča i Temnića.

Anka tiho prolazi između gostiju, osluškuje, nasmeje se, donese još pogače, doda poneku reč o tome kako se nekada živelo, a kako danas, i time celokupnom ambijentu dodaje onu tananu nit domaćinstva, srdačnosti, topline. Bojan brine da sve funkcioniše kako treba i da svako oseti da je tu došao kao gost, ali da ostaje kao prijatelj, saborac, zavičajnik.

Znaju oni da država često ne vidi te male tačke na karti, poput Donjeg Krčina i Karanovca, pa ni sam Levač. Znaju da je mladih sve manje, da se školska zvona sve ređe čuju, a prozori sve češće ostaju zatvoreni. Znaju, ali se ne mire s tim. Njihova kulturna kolonija nije samo umetnički događaj, nego i tiha pobuna protiv ravnodušnosti i nestanka.

Na granici Levča i Temnića rađa se i nova vrsta mecenarstva, i to ona iz ljubavi, a ne zbog slave. To su ljudi koji ulažu u kulturu sećanja kao što se sadi drvo koje ne rađa odmah i ne širi krošlju tako brzo, ali u čijem hladu će već za godinu, dve ili tri, neko svakako sedeti.

U Karanovcu i Donjem Krčinu istoričari, slikari i pisci razgovaraju o temama koje svet ponekad zaboravi: o tome kako pesma leči, kako istorija uči, kako umetnost preobražava. U donjokrčinskim voćnjacima nastaju slike koje će obići galerije, a iz beležnica pesnika kasnije niču zbirke posvećene zavičaju. Na Danima kulture nagrađuju se pojedinci zaslužni za razvoj kulture i umetnosti ovog kraja, bilo da stvaraju tu, u zavičaju, ili se u njega redovno vraćaju iz nekog “tuđeg sveta”.

Tako Dani kulture postaju više od manifestacije. Prerastaju u duhovni most između onih koji su ostali i onih koji su otišli, pa se vratili, makar i na mesec, dva. Postaju dokaz da su koreni neophodni, iako su nevidljivi, jer bez njih ni cvetanje nije moguće.

Organizuju se tematske radionice, na kojima se učesnici upoznaju sa kulturnim nasleđem ovog kraja, od srednjovekovnih manastira, preko zaboravljenih narodnih pesama i zanata, do arhivske građe koja se u malim zavičajnim arhivima još čuva kao neprocenjivo blago. Mladi pomažu, slušaju i uče. Neki po prvi put čuju legende o vitezovima Temnića, o hajducima koji su se krili u gustim šumama iznad sela, o mudrim ženama koje su čuvale i prenosile drevna znanja o lekovitim biljkama i običajima.

Tih dana, Levač i Temnić dišu drugačije. U kraju gde se najčešće čuju traktori ili lavež pasa, odjeknu zvuci gitare, pesme, smeh i razgovori. I sve je to moguće jer dvoje ljudi, ali i drugi meštani okupljeni oko njih, nisu zaboravili svoje korene. Prepoznali su da prava ostvarenost ne leži u novcu, niti u priznanjima, već u osećaju da si nešto ostavio iza sebe, da si svetu dodao malo više svetla nego što si zatekao.

Nisu čekali da im neko odobri budžet, već su pokrenuli ono što su mogli, svojim rukama, svojim srcem, svojim pošteno zarađenim novcem i tako stvorili mali, ali moćan kulturni epicentar iz kog izviru nove ideje, nove knjige, slike, studije i, što je možda i najvažnije - nova prijateljstva.

Zato su Dani kulture Temnića i Levča deo obnove duhovnog pejzaža Srbije. Jer, dok god ima onih koji se vraćaju svom kraju, ne da bi od njega uzeli, već da bi mu dali, nade ima. I možda se baš zahvaljujući Bojanu, Anki i ostalim entuzijastima iz njihovog udruženja, u nekom dečaku iz Karanovca ili devojčici iz Donjeg Krčina zapali iskra tog božanskog dara koji nazivamo umetnošću. Možda će neko od njih sutra slikati, pisati ili istraživati i jednoga dana voditi te iste Dane kulture.

U svetu koji ubrzano zaboravlja, mala grupa ljudi predvođena Bojanom i Ankom svakog leta uči nas kako se pamti. Njihova inicijativa nije samo čin otpora, već čista, istinska ljubav prema zemlji iz koje su potekli, prema jeziku, običajima, pričama i ljudima. I zato njihova misija treba da se čuje, da se slavi i podrži. Jer, kada i poslednja svetla u našim selima počnu da se gase, samo će ovakvi plamenovi održati nadu da kultura ne mora da bude žrtva vremena, već njegova pobeda.

Dragan Jakovljević