"Bila jednom zemlja Gracija" - jednostavna priča sa dubokim implikacijama

Dragan Jakovljević je kroz naizgled naivnu, bajkoliku priču, izložio ozbiljne društveno-političke fenomene, kakvi su nacionalizam, verski fanatizam, manipulacija masama, licemerje političke elite, kolektivno pamćenje oblikovano putem medijske propagande i posledice građanskih sukoba.

Pripovetka "Bila jednom zemlja Gracija" Dragana Jakovljevića je satirična parabola o apsurdnosti ideoloških i verskih podela, političke manipulacije i tragičnih posledica koje takve podele mogu imati po društvo. Kroz jednostavnu ali duboko simboličnu naraciju, autor prikazuje kako trivijalne razlike mogu postati uzrok razaranja jedne države i njenog stanovništva, kada ih zloupotrebe oni na vlasti.

Priča ima izražena parabolična, alegorijska i satirična obeležja. Na narativnom planu, predstavlja fiktivnu priču o zemlji podeljenoj na Gornju i Donju Graciju, koja se raspada zbog besmislenih verskih razlika. Međutim, ispod te jednostavne fabule krije se oštra kritika savremenog društva, religijskih dogmi, političkih manipulacija i kolektivne neosvešćenosti naroda.

Jakovljević koristi model parabole da bi kroz naizgled naivnu, bajkoliku priču, izložio ozbiljne društveno-političke fenomene, kakvi su: nacionalizam, verski fanatizam, manipulacija masama, licemerje političke elite, kolektivno pamćenje oblikovano kroz medije i propaganda i posledice građanskih sukoba.

Apsurdnost proizilazi iz formalnih i besmislenih razlika koje se veštački potenciraju i pretvaraju u razlog za duboke podele, sukobe i uništenje. Sporedne i simboličke teme su verska netrpeljivost i dogmatsko razmišljanje, propast društva koje odbacuje racionalnost i toleranciju, iracionalna priroda identiteta zasnovanog na ritualima.

Pripovetka ima klasičnu narativnu strukturu: uvod, zaplet, kulminaciju, rasplet i epilog, ali je svaki njen segment zgusnut i slojevit. Na početku je predstavljena idilična, ali i paradoksalna slika zemlje Gracije, podeljene na dva dela koji se ne razlikuju ni po čemu suštinskom, osim po broju i smeru okretanja sveštenika tokom verskog obreda.

"Imali su, zapravo, isto božanstvo, a jedina razlika je bila u tome što su mu se različito klanjali." Već ovde se uspostavlja tematski ključ, kritika dogmatskog pristupa veri i besmislenih razlika koje se tretiraju kao temelj identiteta.

U fokusu je kafana „Ladolež“, simbol političke svakodnevice, gde se vođe druže, pregovaraju i zabavljaju, daleko od pogleda naroda. Vrhunac zapleta jeste neslaganje oko položaja ručke na krigli piva, koje se iz banalnog nesporazuma pretvara u novi okidač za rat. Tuča vođa oko toga gde se nalazi ručica krigle dovodi do razaranja kafane i neposredno zatim do objave rata.

„Kafana 'Ladolež' bila je potpuno demolirana, a već sutradan srušena bagerima.“ Simbolika je jasna: kultura dijaloga je uništena, fizički i simbolično, zamenjena je nasiljem.

U prikazu rata ističe se masovno stradanje, uništenje infrastrukture, emigracija mladih, nestanak populacije. Ova slika je univerzalna, ali jasno asocira na raspad Jugoslavije, postratni Balkan, ali i šire - na svako društvo koje gaji kolektivne zablude i mitove.

Na kraju priče, vođe, sada starci, u luksuznom izgnanstvu, žive u blagostanju dok narod propada. Njihova idilična veza u starosti razotkriva potpunu beskrupuloznost, neiskrenost prošlih sukoba i krah etike u javnom životu. Oni su tipizirani i karikaturalni: nisu individualizovani, već simbolizuju arhetipske političare, ambiciozne, sujetne, neodgovorne. Imaju ulogu generatora sukoba, jer njihove lične nesuglasice i manipulacije prerastaju u kolektivne tragedije. Istovremeno, oni su i lažni predstavnici naroda, koji se privatno druže, piju i zbližavaju, dok javno pozivaju na razlike i mržnju.

Narod (kolektivni lik) prikazan je kao žrtva. Pasivan, povodljiv, bez kritičkog mišljenja, prepušten uticaju medija i religijskih/ideoloških vođa. On gubi najviše - živote, domove, budućnost, dok vođe izbegavaju posledice.

Naziv države Gracija ironično asocira na "graciju", blagost, lepotu, ali realnost u priči je sve suprotno tome, jer zemlja propada u nasilju i mržnji. Gracija može simbolizovati svaku državu u kojoj forma (obredi, običaji) nadjača suštinu (ljubav, zajedništvo, toleranciju).

Okretanje oko svoje ose je simbol rigidnog ritualizma i besmislene dogmatike. U osnovi, predstavlja verski sukob bez suštine, sličan mnogim realnim podelama unutar istih religijskih korpusa.

Krigla piva i ručka na njoj su najvažniji simboli, koji pokazuju relativnost istine, jer sa koje god strane da se gleda, čovek je u pravu iz svog ugla posmatranja. Takođe, simbolizuje kako percepcija postaje istina i kako odbijanje empatije i tuđe tačke gledišta vodi u sukob.

Kafana „Ladolež“ je simbol licemerja političke elite, gde se realnost krije iza kulisa lažne ozbiljnosti. Takođe je simbol zajedničke prošlosti i prostora susreta koji biva uništen.

Brodsko izgnanstvo je alegorija na beg elite nakon što uništi društvo; simbol apsolutnog moralnog pada: dok narod propada, vođe opstaju, zajedno i srećni.

Autor se služi informativnim, gotovo hladnim stilom, nalik novinarskom izveštaju, što doprinosi ironiji. Pripoveda u trećem licu, ali se povremeno koristi prigušenom ironijom, što stvara osećaj distance, ali i podsmeha.

Priča ima linearnu naraciju, sa jasnim razvojem događaja, bez dijaloga, osim ključnog sukoba oko krigle, čime se naglašava dramski naboj tog trenutka. Korišćenje medija kao izvora informacije u priči (rubrika "Dogodilo se na današnji dan") ironično ukazuje na manipulaciju pamćenjem i narativima.

Jakovljević nudi univerzalnu kritiku savremenog sveta kroz lokalno prepoznatljiv narativ. Poruke koje proističu iz pripovetke su višeslojne: vlast instrumentalizuje razlike radi očuvanja moći; narodi koji ne razviju kulturu dijaloga i kritičkog mišljenja osuđeni su na stradanje; istina je relativna, a bez sposobnosti da se sagleda tuđa perspektiva sukobi su neizbežni. Jer, kao što znamo, zlo ne mora imati veliko opravdanje. Ono često nastaje iz banalnosti, sujete i slepe uverenosti u sopstvene zablude.

Pripovetka „Bila jednom zemlja Gracija” je briljantna satira, napisana jednostavnim stilom, ali sa dubokim filozofskim, društvenim i političkim implikacijama. Kroz banalnu nesuglasicu oko ručke krigle, autor gradi snažnu metaforu kolektivnog samouništenja, izazvanog odbacivanjem razumevanja, racionalnosti i saosećanja. Njena snaga je u opštoj primenjivosti, ali i jasnoj aluziji na balkanske i svetske sukobe, što je čini delom trajne aktuelnosti.

Prof. dr Robert Novak

***

Dragan Jakovljević:

Bila jednom zemlja Gracija

Bila je lepa zemlja Gracija. Sastavljena od Gornje i Donje Gracije, okupljala je stanovništvo koje se među sobom nije razlikovalo ni po genetici, ni po jeziku, ni po mentalitetu. Razlog njihove teritorijalne podvojenosti bila je vera. Imali su, zapravo, isto božanstvo, a jedina razlika je bila u tome što su mu se različito klanjali. Stanovnici Gornje Gracije su, po uputstvu svojih svetih otaca, poštovanje prema zajedničkom bogu iskazivali jednim okretanjem oko svoje ose. Njihovi južni susedi su se, pak, okretali dva puta, i to u suprotnom smeru.

Zbog te razlike, koja je prema viđenjima vodećih teologa i crkvenih velikodostojnika bila nepremostiva, između dva dela ovog naroda je uvek tinjalo podozrenje, katkad prikriveno, a katkad otvoreno. Ono je s vremena na vreme prerastalo u žustre verbalne sukobe njihovih vođa, a nekoliko puta i u masovna krvoprolića, na bojnom polju. Ipak, posle nekog vremena situacija bi se stišavala, a između građana jedne i druge Gracije, nakon izbora novih vođa, zavladala bi harmonija.

Sklad je, doduše, uvek bio samo prividan, jer su i jedni i drugi, podstaknuti svetim ocima i političkim vođama, čvrsto stajali na stanovištu da je običaj onog drugog dela naroda pogrešan i da ga treba iskoreniti.

U mirnim vremenima je kafana “Ladolež”, nedaleko od neobeležene granice Gornje i Donje Gracije bila mesto na kojem su se političke vođe okupljale i dogovarale o najvažnijim pitanjima zajedničke države. Mediji su redovno prenosili tok i rezultate tih maratonskih i ozbiljnih sastanaka, ali ne i ono što se u “Ladoležu” dešavalo posle toga.

Druženja su nastavljana uz narodnu muziku i čašicu, a kako je vreme odmicalo, vođe i njihove svite padale su u sve veći trans, pa bi zoru dočekivali pod stolovima, među razbijenim čašama i flašama. Zabrinute supruge, koje su izjutra stizale u “Ladolež” videvši da im muževa još nema, krajnjim naporom bi uspevale da ih dovuku do taksija i pošalju kući.

Ipak, jedan kafanski susret vođa Gornje i Donje Gracije ostao je upamćen po nešto drugačijem toku. Kada su pretresli sve aktuelne teme, naručili su po kriglu piva. Vlasnik “Ladoleža” je, znajući da su vođe pasionirane pivopije i da od njega umnogome zavisi budućnost države, uvek nabavljao najbolje pivo u zemlji.

Pošto su obojica dobro popila, vođa Gornje Gracije reče kako mu se baš dopada to što je ručica na njegovoj krigli sa desne strane, jer uvek pije desnom rukom. I zaista, krigla koja je stajala na stolu između njih dvojice bila je okrenuta tako da je ručica, gledano iz njegovog ugla, bila sa desne strane.

Vođa Donje Gracije pažljivo pogleda kriglu i nasmeja se.

- O čemu govoriš, brate?! Ručica je sa leve strane. Evo, gledam je svojim očima… - reče, zureći u kriglu.

- Nisu u pravu! Ovo je moja desna ruka, a ručica krigle je na toj strani – usprotivi se vođa Gornje Gracije.

- Ne, to nikako ne može biti. Pijan si, brate, slabo podnosiš alkohol. Tu sam ja, tu je tvoja krigla, vidim ručicu na svojoj levoj strani, nisam lud – padao je u vatru vođa Donje Gracije.

Nisu pomogla uverevanja gazde kafane da su obojica u pravu, jer ručicu iste krigle jedan zaista vidi sa svoje desne, a onaj naspram njega sa svoje leve strane. Ubeđivanje među vođama je ubrzo preraslo u prepucavanje, pa u žestoku svađu, a na kraju u tuču, u koju se odmah uključiše i njihove svite.

Kafana “Ladolež” bila je potpuno demolirana, a već sutradan srušena bagerima.

Narednog dana mediji objaviše da su Gornja i Donja Gracija međusobno objavile rat i da su dve vojske već krenule jedna na drugu. Sve što se posle toga dešavalo, ostalo je zabeleženo u istoriji raspada zajedničke države, s tim što su istoričari Gornje Gracije pisali kako je povod za rat bila lažna tvrdnja vladara donjeg dela države da se ručica krigle nalazila na levoj strani, dok su njihove kolege sa juga pronosile teoriju da je za rat kriv vođa Gornje Gracije, jer nije želeo da prizna da je ručica bila sa leve strane.

Rat je završen nakon nekoliko godina, smrću miliona ljudi na obema stranama. Vodeće državne televizije su u rubrici “Dogodilo se na današnji dan”, svakodnevno podsećale gledaoce na razaranja i pogibije koje su se tog datuma dešavale za vreme rata, pa se gledaocima godinama nakon završetka borbi činilo da one i dalje traju i da im kraja neće ni biti.

Mnogi gradovi i sela bili su razoreni, fabrike i putevi uništeni, a zemlja zatrovana. Bračni parovi, ne želeći da rađaju novu sirotinju, kako su govorili, prestali su da sanjaju o deci, pa su ostaci nekadašnje države ubrzano ostajali bez stanovnika. Mladi su hleb počeli da traže i pronalaze u drugim, dalekim zemljama i nisu se više vraćali.

Ostavši bez podanika, dvojica bivših vođa, sada skrušenih staraca, narediše da se zlatne poluge, strani novac i vrednije umetnine pažljivo spakuju i pošalju brodom u jednu daleku, ostrvsku zemlju. U drugu lađu, koja je krenula gotovo istovremeno sa teretnim brodom, ukrcala su se njih dvojica sa porodicama i užom svitom.

Svedoci kažu da je tokom te duge, prekookeanske plovidbe, na brodu vladao savršeni sklad, da su starci jedan drugog oslovljavali nadimcima sročenim od milja, zajedno pevali i mnogo se smejali. Večeri su provodili sedeći na palubi, pod zvezdama i uz čašu vina nabrajali dokaze svoje iskrene, bratske ljubavi koja, kako su ponavljali, nikada nije ni prestajala.