Није мало оних који верују да новине настају тако што се неко имагинаран, у доколици, малчице поигра маштом и тастатуром. Знам да ће управо њима изгледати чудно, можда и нестварно, ово што ћу вам испричати, али ја ту заиста више ништа не могу.
Свако за кога је његова написана реч хлеб насушни, било зато што га заиста хлебом храни или што без те врсте душевне хране не може, рећи ће вам да су повремене промене радног амбијента пожељне, неретко и неопходне. Верујем да би о томе много могао да каже свако коме је писање посао, креативан хоби, терапија, љубав или... све на свету. Али, да не буде забуне: таква врста промене није важна само сталним дружбеницима чашице, већ и нама којима алкохол није ни најбољи друг, ни извор инспирације, нити средство да се до таквог извора дође.
Тако смо мој лаптоп и ја, с приближавањем зиме, кренули у истраживање околних тргова, улица и сокака, не бисмо ли у мноштву кафеа разасутих по њима пронашли своје место под неоном оног најпријатнијег. Откад је "Млинар" из нашег комшилука изненада банкротирао, компјутер и ја не нађосмо друго гнездо, ако не рачунамо оно кућно, где иначе обитавамо. Месинг, стакло и мермер неких модерних кафића у околини, нису задовољили наше критеријуме, па смо трагање наставили и наредних дана.
А онда се, наизглед случајно, такорећи ниоткуд, указао призор који, како ми се чинило, није имао ничег заједничког са својим окружењем, па ни са мном. Са фасаде оронуле зграде с краја претпрошлог века, најпре су извириле мушкатле. Затим сам почео да назирем дискретно унутрашње осветљење и на крају угледао прозор. Био је то један од оних сусрета који вам најпре измаме уздах, а затим и помисао да би то можда могло бити оно што већ дуго тражите.
Улазим опрезно. Ходам као по стаклу, спреман да се у сваком тренутку вратим и наставим трагање, ако простор у којем сам се изненада нашао не садржи ништа што би измамило ону тражену чаролију, довољно постојану и кадру да нешто смислено испише мојом руком. Поглед ми прелеће сваки детаљ кафеа. Добро је, нема стакла, ни месинга, пимислих, док из зидова и намештаја од дрвета и кованог гвођа назирем благу патину. Пењем се уз невелике степенице и седам за сто у углу галерије, с погледом на улицу и расцветале мушкатле, на спољној страни прозора. Осећај да сам управо закорачио барем један век уназад, у спорији, једноставнији и промишљенији свет, јавио се неочекивано, као што је изненадан био и мој долазак овде.
У кафеу осим мене није било других гостију, па је конобар одмах дошао. Поручио сам већи макијато и сок од цеђене поморанџе и, док сам отварао лаптоп, прошарах погледом по зиду, у потрази за прикључком за струју. Конобар је то приметио и одмах ми довикнуо да је утичница иза мојих леђа. Изгледа у реду, уклапа се, мислио сам, прихватајући и тај аргумент у прилог све реалнијој могућности да би се управо у том углу, ове зиме, уз новинске странице у мом лаптопу могли изродити и неки књишки редови.
Како се у Пешти ретко практикују приватни разговори са непознатим персоналом кафића и ресторана, нисам помишљао да бисмо осим о мом макијату и цеђеној поморанџи, конобар и ја могли да проговоримо о било чему другом. Али, убрзо ће се испоставити да је тај закључак био погрешан, као и моја претпоставка да је овај човек само конобар. Био је то власник кафића, што сам схватио када ме је, након краћег разговора, понудио још једним пићем.
- Кућа части, комшија. За срећан повратак! - рекао је и наздравио ми чашом неког жестоког пића.
Наздрављам и ја њему, али остајем затечен. Чији повратак? Где? Био сам сигуран да овде боравим први пут и да се мој домаћин забунио. Кроз овај кафић свакога дана сигурно прође много људи, од којих неки свакако морају међусобно бити по нечему слични.
Он је, међутим, након отпијеног гутљаја, и даље стајао и као да је чекао да нешто конкретно одговорим. Када то нисам учинио, насмешио се и рекао:
- Видим, комшија, да ти није баш најјасније о чему говорим. Сигурно мислиш да сам те помешао са неким... Тачно је, овде заиста имамо много гостију, поготово у вечерњим сатима, али овога пута није о томе реч.
- Него? - упитах радознало.
Човек се накратко премишљао, као да не зна одакле да почне... Бацио је поглед према улазу и пошто се уверио да у локалу још увек нема других гостију, сео је за мој сто, под углом из ког је у сваком тренутку имао у видокругу улазна врата.
- Извини, морам да пазим на улаз. Дешава се да неко уђе тихо и чека пред шанком, а да га не видим са галерије. Има ту и бескућника... Уђу и покушају да однесу шта стигну, јер се, гледајући кроз излог, чини да унутра нема никога.
Рекох да потпуно разумем његову бојазан, знајући да је Будимпешта, осим по својим лепотама, нажалост, позната и по бескућницима. Знам и да нерадо бораве у колективном смештају, негде на крају града, јер је тамо забрањено уносити алкохол. Често гледам како скровишта радије траже на улицама и трговима, надајући се милостињи суграђана, довољној барем за литар необично жуте течности, коју зову ракијом.
- У праву си, нисам хтео о томе... - рекао је мој домаћин и мало се замислио, па наставио:
- Пожелео сам ти срећан повратак кући, зато што знам да су и неки други људи, веома давно, овде где сада седимо, радили исто што и ти.
Поглед који ми је упутио када је направио паузу, био је упитан. Нисам знао шта да му одговорим, и даље верујући да је у питању забуна или можда јефтин рекламни трик типичног власника који би радо да у свом кафићу стекне још једног сталног госта. Да, биће да је то, помислих. Вероватно је већ био специјалиста за намамљивање људи који би радо да, у неко доба дана, зидове своје радне собе барем на сат или два замене за поглед кроз цветни прозор његовог заиста пријатног кафића.
Мислим да је приметио како ме тај део његове приче не занима превише и да је управо због тога наставио своју причу.
- Као некоме ко, ако добро видим, уређује српске новине у Пешти, сигурно ти је познато да ниси први који се тим послом, на твом језику, бави у овом граду, зар не? Додуше, многи људи су данас склони да верују, па и да убеђују друге, како свет почиње од њих, али се надам да то са тобом није случај, драги комшија... - рекао је и насмејао се крајичком усана.
После ових речи, схватио сам да човек који седи поред мене није само обични кафеџија. Јер, да је био само то, како је могао да зна да су у Пешти у минулим временима, нарочито у 19. веку, излазиле бројне српске новине. То свакако није нешто са чиме је данашњи просечни становник мађарске престонице упознат. Рекох свом саговорнику како је у праву и како су ме пријатно изненадила његова сазнања о томе.
- Како не бих знао! - рекао је, потпуно сигуран у истинитост својих речи.
Испричао ми је да је у општини, од које је добио право да адаптира овај дуго времена празан и запуштен простор, сазнао да су ту "неки Срби штампали новине... давно, врло давно".
- Мој отац је новинар, па смо се преко његових канала распитали и установили да је то истина. Нажалост, не знамо како су се новине звале, али су они који су их писали неко време седели, ево... некако, баш овде. Зато сам ти споменуо оно о повратку - говорио је, видно задовољан свиме што ми је саопштио.
Истражујући још раније историју српске штампе у Угарској, био сам упознат са чињеницом да је у 19. веку у Пешти излазило неколико српских листова. Прве и најпознатије су свакако биле Павловићеве "Сербске народне новине", али су излазиле и друге. О томе сам много слушао и од мог пријатеља и колеге Драгомира Дујмова, српског писца из Будимпеште.
Док је мој домаћин у кафићу говорио, сетих се колико сам био изненађен када сам на једном месту, пре неколико година, прочитао да су пештански Срби оног времена неке од својих новина припремали управо у делу града у коме станујем. Нажалост, на податке у улицама и бројевима зграда нисам нигде наишао. Сада се, међутим, чинило, да је тај мозаик, захваљујући овим новим коцкицама, почео да поприма свој облик.
Ипак, моје очекивање да ћу од власника кафића сазнати нешто конкретније о издавачима и новинарима српског листа који се овде родио, живео и ишчезао, није се обистинило, јер оно, руку на срце, није ни било реално.
- Не могу ти, комшија, ништа детаљније о томе испричати, јер су векови су између нас и њих, али ето... Знамо да ниси први Србин који седи овде и смишља нову причу за своје читаоце - рекао је и брзо стрчао у приземље, јер је за шанком већ стајао нови гост.
Некако у исти мах, из једног другог угла моје свести почеше да извирују питања која, мало по мало, отворише у мени једно сасвим ново поље, на којем се и разум и срце суочавају са клецањима. Када отићи, а када остати? Када подићи сидро, а када га оставити где јесте, барем још неко време? Где су границе између потребе за физичким одласком и оне коју понекад тражи срце, како би у презрењу пронашло уточиште и смирај? Вреди ли остајати и борити се у недоглед, ако је наш век већ тако кратак, а ум и тело подложни свеколиком пропадању, често узрокованом таквим борбама?
Верујем да су се са таквим клецањима суочавали и моји давни претходници који су овде писали, борили се речју, истрајавали у тој борби и... на крају одустали. Што се више множе и притискају ум, овакве недоумице као да утиру себи пут према вратима на којима пише да једноставних и једносмислених одговора нема, јер то ни сами нисмо.
И ова врата, пред којима сам се наизглед случајно нашао, као и друга пред која живот уме да нас доведе, збуњене и привидно неспремне, отвара исти кључ. Он је заправо увек и био ту, нама на дохват руке, а зове се стрпљење. Без њега успех уме да обневиди, па своје слепило пренесе на њему драге, у жаркој жељи да их само загрли. Све што је до тада изгледало лепо и слатко, сруши се управо на оне којима је било намењено и, све што је желео само да додирне, успех својом тежином претвори у прах. На крају жалимо што у стрпљењу нисмо видели врлину, онда када је требало. Јер, и успех и срећа су, кажу, као и зрело воће, најслађи када је здела у којој су обитавали већ празна.
Записах ове редове у свој лаптоп, знајући колико су стрпљење, упорност, а поготово пажљиво тражење и вагање оне спасоносне "златне средине" важни у овом послу. Да ли је и шта од тога недостајало мојим пештанским сународницима и колегама, чија имена нисам сазнао, али чије присуство у овом простору ми се чинило сасвим реалним, нисам могао да знам. Не знам то ни сада, али осећам да смо премостили векове и додирнули се на неки чудан начин у овом романтичном кафеу. То је данас наше збориште у коме се, уз њихову помоћ, често рађају неки нови редови, множе и преплићу мисли, за које сам све мање сигуран где су заиста зачете, зашто извиру баш ту и где ће им бити увир.