Комшије кажу да је наш крај некада био за пример. Марика нени, кућепазитељка и једна од најстаријих станарки наше зграде, често са сетом у гласу говори о једном другачијем времену, без аутомобила, опушака и пластике. Када је љута, баци оштар поглед низ улицу и прекорно, више за себе, али ипак довољно гласно, каже како су нам, поврх свега, послали "још и ове".
Марика нени мисли на локалне бескућнике који се редовно окупљају у нашем комшилуку, откад су општинари одлучили да у близини отворе пункт за људе без крова над главом. Око поднева тамо добијају ручак који потом односе и обедују где им се пружи прилика. После ручка прилегну, пошто један другом наздраве и почасте се неким лимун-жутим алкохолом из пластичних, литарских флаша.
Места за такве ритуале су клупе намењене шетачима, али их неретко виђамо и у улазима зграда, испод степеништа и на травњацима. Пролазници се више не изненађују када их из густиша декоративних жбунова запахне смрад, помешан с мирисом алкохола.
Човек кога месецима посматрам са терасе, такође је бескућник. На трг стиже око осам сати, у време када наши суграђани обично журе, како би на време стигли на посао. Најпре сам мислио да, попут осталих бескућника, и он бира најфреквентнији део дана како би тражио милостињу од људи који туда пролазе. Он, међутим, никада не проси.
Откад су дрвене клупе на тргу замењене хладним, бетонским, на њима се не задржава дуго, али на тргу остаје све до ручка. Између осам и девет, када је пролазника највише, помеша се са њима и журним кораком хита са једног краја трага на други. Затим стане, погледа на сат, заврти незадовољно главом и, као да је нешто заборавио, исто тако журно крене натраг.
Око десет, када гужва умине, седне и из свог великог ранца извади неке необичне справе, различитих величина и геометријских облика. Међу њима је и велики метални висак, обешен о канап. Човек га неколико минута пажљиво загледа и окреће, а затим га са свих страна дуго гланца рукавом и нешто му говори.
Када заврши обраћање виску, почињу његове кружне шетње тргом и трају око два сата, све до дванаест. Најпре ходом опише највећу кружницу. Оне се затим постепено сужавају, све док га пут не доведе до клупе. Током шетње, руку у којој држи висак обешен о канап, држи испружену, благо савијену у лакту. Поглед му је увек усмерен напред, у даљину.
Понекад, међутим, мења своју дневну рутину и неопажено прати пролазнике. Тада висак носи на метар или два иза њих и видно се труди да хода слично као они, како би им се стопе поклопиле. Када заврши маршруту, враћа се накратко на клупу како би поново испричао нешто виску, после чега се ригуал кружења или праћења понавља. У подне одлази на ручак, у социјалну установу, и тога дана се више не враћа на трг.
Када сам прошле недеље пролазио туда, поглед ми је привукла књига која је, отворена, лежала на клупи. Спремало се невреме, па је ветар сам окретао њене странице. Изгледало је као да ће је сваког тренутка оборити и разнети пожутеле листове по тргу. Неко ју је заборавио, помислих и извадих из џепа најлонску кесу, с намером да књигу заштитим од кише и да је потом вратим на клупу. Власник ће се вероватно вратити по њу, мислио сам.
На насловној страни је писало да је књига уџбеник физике за другу годину Архитектонског факултета, док се на полеђини корица, поред краћег текста, налазила фотографија аутора, универзитетског професора и академика.
Затечен, сео сам на клупу и пажљиво осмотрио црте лица писца ове књиге. Сличност са бескућником била је велика. Различитима их је чинила само уредност човека са фотографије. Његова коса није била седа, за разлику од оног који сваког преподнева долази на ово место. Брзо сам отворио трећу страницу и погледао годину штампања. Писало је да је књига објављена пре двадесет година.
У том тренутку, на корицама приметих нечију сенку. Био је то бескућник који није ништа говорио, већ је само испружио руку. Чекао је да му дам књигу. Лице му је било безизражајно и, имао сам утисак да не жели никакав вербални контакт са мном.
Устао сам полако и, док сам му пружао књигу, покушах да објасним како ми намера није била да је узмем, већ да је сачувам за власника. Узгред рекох:
- Честитам, господине. Ово је заиста вредно дело!
У том тренутку, израз и боја његовог лица постали су другачији, а очи добиле чудан, чинило ми се претећи изглед. Личио је на човека коме су управо саопштили неку трагичну вест.
Устукнуо је, а онда се нагло окренуо и потрчао. Када је био при крају улице, стотинак метара даље, накратко се окренуо, а онда наставио још бржим кораком и нестао у вечерњој измаглици.
На улазу у зграду срео сам Марику нени и одмах је упитао да ли зна ко је човек који месецима, сваког преподнева борави на нашем тргу.
- Који човек? На кога мислите? Не сећам се да сам икога тамо виђала. Можда вам се само учинило. Да, биће да је тако, јер бих га ја свакако запамтила - одговорила је кратко и журно наставила да полива улаз водом.
Чим сам ушао у стан, укуцао сам на интернет претраживачу име које сам прочитао на уџбенику физике и као резултат добио исту ону фотографију која је стајала на полеђини књиге. На крају импресивне биографије, препуне научних резултата и признања, писало је да је универзитетски професор и академик трагично окончао живот пре петнаестак година и да околности под којима се то догодило никада нису разјашњене.
Следећег јутра, бескућник се није појавио на нашем тргу. Више га нисам видео, али ме је јутрос потражио поштар. У пакетићу који је донео, био је уџбеник физике за другу годину Архитектонског факултета. Када сам отворио књигу, из ње је извирио папирић на којем је помало нечитким, али довољно јасним рукописом било написано:
"Дрхтаји, зној и сузе, и сав напор уклесан у мостове наших сусретања, склизнуће лако, без најаве, ка понору који се под нама може отворити у тренутку једног јединог шапата. То је реч у невреме казана... Она, од које утрне душа".
Драган Јаковљевић