top of page
Search
  • Writer's pictureGlas Pešte

Драган Јаковљевић: ДЕЦЕМБАР



Зимски је дан. Децембар доноси голомразицу и просипа је по нашем невеликом тргу. Кроз прозор посматрам људе како погурени беже од хладноће и завлаче руке дубоко, ка дну џепова, не би ли у њима пронашли уточиште за делић своје топлоте и задржали је што дуже. Ово је доба године када хладноћа уме да се, ништа не питајући, увуче у људе, усели у њихове кости и зароби срца. Уђе најпре у зенице, потом похита ка уму, да би коначно станиште пронашла у срцу и одајама душе. Зна зима да ће, охлади ли њих, све остале путеве у човеку учинити проходнијим за своје походе и да ће битке које при том буде водила, добијати лакше и брже.


Излазим да нахраним јато драгих, пернатих бића која су и данас ту, на тргу, јер други дом немају. Настанили су се овде, пошто су им њихова чула, човеку потпуно страна, дошапнула да ће им се ту увек неко радовати, када помери завесу на прозору и да ће сваки њихов цвркут и покрет у нечију душу уселити нови трачак светлости, а овај потом даровати срцу ону чудесну топлину, која биће наше врсте чини човеком.


Ситним остатке јучерашњег хлеба и бацам их птицама. Оне их журно кљуцају и захваљују ми својом веселошћу за оброк уз који ће лакше прегурати овај оскудни, зимски дан.


У једном тренутку, птице прнуше и нечији пас, за ког ми се чинило да је навикаван да их растерује, дотрча и задовољно стаде испред мене. Тај поносни израз псећег лица ми је био добро познат, јер га често виђам на свом псу, када после дугог увежбавања испуни неке друге постављене му задатке. Имао сам капуљачу на глави и нисам добро разазнавао људске гласове, али ми се учинило да је неко у мојој близини нешто рекао, тоном који би могао бити упућен мени. Освртох се и видех зајапурену жену са псећим повоцем у руци.


- Шта то радите, човече?! - рекла је задихано. - Нипошто немојте да храните голубове и врапце, јер ћемо се иначе сви разболети!


Ништа нисам рекао, већ наставих да мрвим хлеб, задовољан због сазнања да ће десетине бића која су вероватно данима била без хране и која су сада живахно скакутала око мене, овим добити нову снагу одупрети се хладноћи која им је претила.


- Знате ли ви да голубови и врапци шире разне заразне болести и да је казна за то што чините двеста хиљада форинти? - упитала ме је прекорно.


Уносећи ми се у лице, ова жена није скривала незадовољство што у мени није пронашла саговорника.


- Или вас то не занима, драги господине?!


Стајала је тако испред мене, цупкала нервозно на зими и чекала да кажем нешто чиме би, према њеној замисли, требало безуспешно да правдам своје недозвољено понашање које нас је, у њеним очима, гурало према колективној опасности и понору.


Погледао сам је и у њеним очима препознао огромну, хладну празнину. Незадовољство које јој се осликавало на лицу није било од оних тренутних, које просто називамо нерасположењем. Туга попут те, у човеку се гомила дуго, можда годинама и бразда његово лице својим лошим нумима. Мир претвара у немир, склад у несклад, срећу у несрећу, мењајући облик човековог лица према својим чудовишним мерама.


На крају се удаљила, мумлајући нешто на мој рачун, док је њен пас весело трчкарао унаоколо, не пропустивши да детаљно умокри, оњуши, а понекад и лизне сваки квадратни метар плочника, сваки камен, бокор и жбун, крај којих су претходно исто то чиниле стотине других паса, уз вербалну подршку својих власника, па и моје успутне, безимене познанице.



119 views0 comments

Recent Posts

See All
bottom of page