top of page
Search
  • Writer's pictureGlas Pešte

Драган Јаковљевић: ДАРОВИ КРАЈ АНГЕЛИЈАНУМА

Updated: Feb 19, 2022



Мислио сам да ћу тај 31. децембар упамтити само по јакој прехлади, која ме је баш тога дана приковала за кревет и угасила наде да ћу Нову годину дочекати у друштву пријатеља, у пештанском кафеу “Бони и Kлајд”. Тај локал смештен је прекопута култног “Централ кафеа”, у којем су се минулих векова окупљали пештански Срби. Kафе “Бони и Kлајд” је у новије време преузео тај примат и постао наше омиљено састајалиште, што због симпатичне једноставности свог ентеријера, што због логике власника да није коректно вређати интелигенцију гостију превисоким ценама.


И док је један од двојице мојих хороскопских близанаца, онај који увек гунђа, мудрује и упозорава, говорио како би излазак на ледом оковану Ваци улицу, у којој сам тада становао и која је водила до нашег кафеа, за мене био веома ризичан, онај други ми је шапутао да моја телесна температура од 38 степени и није тако висока да ми не би дозволила да те вечери завирим у наш кафић и поздравим старо друштво.


“Мало свежег ваздуха ће ти добро доћи”, рекао је други близанац и одмах ме убедио да је време да кренем.


Већ за који минут био сам у Ваци улици и крупним корацима грабио према кафеу, срећан што ће ми, макар и за тренутак, сивило тог болесничког дана, веселијим бојама обојити жагор драгих људи и ведрина њихових лица.


Када сам био негде на половини те улице, до мене поче да допире врло пријатан женски глас. Певушио је једну сетну песму из времена када је романтика била саставни део наших живота и када је људи нису скривали. Због те француске шансоне увек бих појачавао радио, ма шта моји укућани мислили о томе.


Испред Ангелијанума, задужбине угледних Срба Јелене и Наума Бозде, у којој су се у 19. веку школовале младе Српкиње из свих крајва монархије, стајала је девојчица огрнута црвеним шалом, и својим божанственим гласом покушавала да орасположи пролазнике. Они, међутим, нису много марили за дарове које им је девојка нудила. Видео сам како јој је један човек пружио новчић и потом отишао, без задржавања. Моји суграђани су те вечери, попут мене, хитали на новогодишњи дочек, а то је време када су даме, по правилу, опседнуте својим изгледом, а господа калкулисањем трошкова који им те вечери предстоје.


Један господин је за тренутак застао пред девојчицом, која није могла имати више од шеснаест година, и нешто прокоментарисао жени са којом је ишао. Она га повукла за рукав и полугласно рекла:

- Хајде, идемо. Да вреди, сигурно не би певала на улици.


Мислим да је девојчица чула њен коментар, јер је нагло ућутала, али нисам имао утисак да ју је то увредило. Видела је да сам био сведок ове сцене, па се благо насмешила и рекла, на енглеском:

– Није једина, навикла сам.


За зимске услове, била је обучена веома лагано. На ногама је имала летње ципеле, а капутић који је носила никако се није могао назвати зимским. Пружио сам јој новчић, захвалио на дивној песми и после пар уопштених реченица које смо разменили, смислио план. Објаснио сам да у џепу имам улазницу за новогодишњи дочек, коју због болести нећу моћи да искористим.


– Веома ми је жао... - рекла је. - Али мислим да могу да вам помогнем. Имам једну таблету аспирина и то ми је сва приручна апотека. Сачекајте, одмах ћу је пронаћи.


Објаснио сам јој да је мој назеб прилично озбиљан и да захтева другу врсту терапије:

– Али, био бих срећан да ме ти замениш на дочеку. Друштво је сјајно и сигуран сам да ће ти се свидети. А, ако ти се не допадне, после вечере и топлог чаја, који ће те свакако окрепити, можеш да одеш и наставиш да певаш. Шта кажеш на то?


Погледала ме је изненађено и уозбиљила се. У њеним светлим очима видео сам неповерење које се граничило са притајеним страхом и неизречено питање: “Шта смераш са мном?”


Схватио сам њену бојазан и предложио да прошетамо до кафеа “Бони и Kлајд” који се налазио само стотинак метара даље. Обоје смо се сложили да је та локација врло фреквентна и да је из тог разлога можда погоднија за њен улични наступ.


Нисам запамтио име земље из које је дошла, али ми је у сећању остало њено кратко казивање о томе да нема родитеље, да је у Будимпешти само тренутно и да жели да отпутује у Милано, чим сакупи новац за авионску карту. Иако је била врло млада, имала је понашање зреле и врло поносне особе.


– А, колико кошта карта до Милана? – упитао сам.


Уместо одговора, прострелила ме је оштрим погледом, а затим променила тему.

Kада смо отворили врата кафеа “Бони и Kлајд”, запахнуо нас је мирис куваног вина и весели, полугласни жамор, какав се у иначе тихој Будимпешти може чути само у време новогодишњих празника. Девојчица је претходно пажљиво осмотрила амбијент кафеа, чији је већи део застакљен и погледом окренут према улици. Ниједан део тог простора није био скривен од погледа пролазника.


Видевши то, повукла ме је у страну и рекла:

– Извините због неповерења које сам имала када сте ми споменули одлазак на вечеру. Сада видим да су вам намере биле часне и да сте добронамеран човек.


– Значи ли то да ипак остајеш? – упитао сам.


– Па... Мислим да бих остала, да се мало угрејем и евентуално попијем чај. После морам натраг на улицу, јер је ово време када, надам се, може нешто да се заради. Људи су веселији и лепо расположени пред Нову годину, па ето, можда се некоме допадне моје певање... – рекла је и стидљиво погледала у правцу мојих пријатеља.


Рекох јој да имам одличан план, али да је услов да она никако не коментарише оно што ћу сада рећи. Обећала је.


Отишао сам најпре до шефа нашег невеликог кафеа, а потом и до мојих пријатеља и рекао да мислим да није ред да Нову годину дочекујемо уз музику са радија.


– Ако си мислио да нам певаш, рачунај да је већ фајронт! – рекла је Едита, којој су биле врло добро познате моје гласовне могућности.


Наступило је колективно олакшање када сам рекао да немам ту намеру, али да сам довео некога ко то много боље ради од свих нас. Упознао сам их са мојом новом познаницом, која није могла са сакрије запрепашћење због моје најаве.


– Али, како ћу... Не знам њихов језик, не знам ни какву музику воле... – рекла ми је усплахирено и забринуто.


Уверавао сам је да не треба да брине, јер моји пријатељи и ја имамо веома сличан укус и да моја замисао не значи да ће имати целовечерњи концерт, већ да би могла да отпева само неколико шансона по свом избору.


Едити сам дошапнуо да ово гостовање није бесплатно и замолио је да при крају дочека, дискретно, организује међу нашим пријатељима сакупљање новца за гошћу.


– Било би добро да коначна сума не буде мања од цене авионске карте за Милано – рекох, док сам јој криомице давао свој прилог.


– Океј! Рачунај да је то већ завршено. И хвала ти на овом дивном изненађењу! – добацила је Едита уз осмех.


Осећао сам да моја температура узима маха и после једног испијеног чаја извинио се пријатељима што морам да их напустим. Девојчици сам написао број свог телефона и рекао да ми се слободно јави, ако јој било шта затреба док је у Будимпешти. Поцрвенела је и оборила поглед.


– Хвала, мој случајни, непознати пријатељу... – рекла је тихо, а када ме је погледала, спазио сам сузе у њеним очима.


– Ниједно пријатељство не настаје случајно... – одговорио сам. – Kажу да сузе за време новогодишњег дочека не чине добро, а осим тога, ми ћемо се некада, негде свакако поново видети, зар не?


– Хоћемо, обећавам! – рекла је и пољубила ме у образ.


Од тада до данас, моје старо друштво из кафеа “Бони и Kлајд” се осуло. Оне који су отишли заменила су нека нова лица, али у тај кафе, ко зна зашто, више не одлазимо на дочеке Нове године. Међутим, посећујемо га у другим приликама, посебно зими, јер се тамо и даље служи најбоље кувано вино у Пешти.


– Хеј, тражио те је неко ових дана! – довикнуо ми је недавно Андраш, који у том кафеу већ годинама ради као конобар.


Био сам изненађен, јер ме још нико никада није тражио у кафићу у који тек понекад навратим.


– Не знам, пријатељу. Долазила је нека жена и питала за тебе. Знала је само твоје име, а пошто је српско, одмах сам знао о коме се ради. Рекох јој да ниси баш чест гост у последње време, али да постоји могућност да ћеш бити ту пред Нову годину, пошто су су у ово време људи мало слободнији. После је долазила са неким пратиоцима, а када је поново ушла сама, успео сам да је сликам - рекао је Андраш и окренуо свој телефон према мени.


На фотографији је била веома лепа и негована жена, мени потпуно непозната. У руци је држала неколико папира, налик рачунима за комуналије.


– Да ли је нешто оставила? – упитао сам.


Андраш се почешао по челу, као да покушава да се сети, а онда је из стола извадио бели коверат и пружио ми га.


На узлазницама за концерт које су извириле, писало је да миланска "Скала" у Будимпешти организује новогодишњи концерт две своје водеће оперске звезде, који је требало да буде одржан управо тога дана. На приложеном програму налазила се фотографија особе која ми се, као кроз маглу, чинила познатом.


– Андраш, мислим да је то она... – рекох конобару који очито ништа није разумео.


Приметио сам да није ни успео да се усредсреди на моје речи, јер му је поглед био усмерен иза мене, према улазу.


У том тренутку, неко ме с леђа куцну по рамену.


– Девојчица са црвеним шалом је испунила своје обећање. Да ли га се мој драги пештански пријатељ још сећа?


Окренуо сам се и угледао добро познато лице, које је пре петнаест година на истом овом месту било уплашено и тужно. Те очи сада су зрачиле срећом, али су, као и оне вечери, биле испуњене сузама, које тек што нису склизнуле низ румене образе жене чији се лик налазио на улазницама за концерт.


Загрлила ме је и данас не бих могао да проценим колико је времена прошло у нашем ћутању. Вероватно не више од неколико секунди, али се мени то време учинило бескрајно дугим.


– Никада нисам престао да верујем да ће моја мала познаница из Улице Ваци једнога дана испунити своје давно обећање и појавити се када јој се најмање будем надао – рекао сам. - Али, ко је могао да зна да ће то учинити као велика звезда?


Поцрвенела је исто као и оне вечери. Било ми је јасно да је слава није променила.


– Не бих то тако назвала... Можда сам само успела у послу који волим и то захваљујући човеку пред којим сада стојим. То је све по чему сам, можда, другачија... - рекла је и упутила ми поглед пун искрене захвалности.


Мора да сам у тренутку и сам поцрвенео, а да бих прикрио своју збуњеност, погледах на сат. Учинила је то и она и закључила да је до почетка концерта остало још свега сат времена.


– Хајдемо, време нам измиче! – благо ме је додирнула и кренула према аутомобилу, у којем нас је чекао возач.


Док смо корачали, крајичком ока видех како нас неки од пролазника са интересовањем посматрају. Два пара се окренуше за нама и застадоше. Било је јасно да су је препознали.


Сели смо и аутомобил је појурио у правцу будимпештанске "Арене". Kада сам, успут, бацио поглед на седиште поред мог, спазих нешто налик малом одевном предмету и рука ми махинално пође према њему. Видевши то, она брзо дохвати замотуљак који тек што нисам додирнуо и стави га у своју ташну. Видео сам како је у том тренутку нагло сакрила поглед.


Аутомобил је тада успорио и људи из колоне која је чекала да се врата "Арене" отворе, почеше да нам машу и узвикују нешто што је, судећи по њиховим широким осмесима, морало бити веома пријатно.


– Нису једини, навикла сам! – изговорила је исто што и оне хладне вечери у Улици Ваци, када су је вређали, и значајно ме погледала.


Возач је отворио врата аутомобила и пред нама се указао део једног другачијег, мени нестварног света, о коме до тада нисам знао готово ништа. Док су нас организатори концерта пратили кроз замршени лавиринт ходника, мене је више од било чега другог копкало шта се заправо збило неколико тренутака пре тога. Шта је то сакрила од мене када ми је, на прилично груб начин, истргла испод руке онај тајанствени предмет? Зар није било другог начина да за себе сачува нешто што би се, можда, могло назвати њеном тајном? Шта је то могло бити забрањено и да ли само за мене? Зашто је овај њен чин био праћен збуњеношћу и скривањем погледа? Делић секунде у коме се све збило, био је сасвим довољан да у мени отвори много дилема и питања, на која нисам успевао да нађем одговор.


Као да је све ово осетила, она је у једном тренутку застала и повукла ме у страну. Отворила је ташну и из ње извадила нешто чега сам се још увек веома добро сећао.


– Није ли ово... – изустио сам, али ме је прекинула рекавши:

- Јесте. Од њега се никада не одвајам и чувам га као своју највећу драгоценост. Опрости што сам, можда, била груба малопре. Али, надам се да ћеш разумети колико ми значи. Без овог шала ја више не бих била ја и мој успех, ако постоји, имао би неко сасвим другачије лице - рекла је замишљено и веома пажљиво вратила у ташну свој стари, ручно плетени и већ изношени црвени шал, којим је била огрнута када сам је први пут срео у Улици Ваци.


- Знаш... - наставила је, као да никуд не жури и као да је пред нама сво време овога света. - Било је препрека, било је сумњи, било је и грешака, и то не малих. На крају јесам прихваћена, али се то не би догодило да нисам најпре победила у тешкој борби да да прихватим себе саму. И то се није догодило одједном. Трајало је годинама и ко зна да ли бих у томе и у било чему другом успела да није било овог шала. Да, он је био мој саборац и сведок сваке од тих борби, још од онога дана у Ваци улици. Нисам му никада тражила да ме ослободи страха, јер сам знала да би то био превелики захтев. Молила сам га само да ми помогне да овладам својим страховима и те молбе ми је испуњавао. Научио ме је да се од пораза, којих је било, више може научити него од победа. Учио ме је да не чекам праве тренутке, јер се они неће појавити. Због њега сам увек све почињала одмах, са оним што имам и никада се нисам покајала. Мој стари, црвени шал, научио ме је и ономе што је најважније: да се срећа не налази под оним светлима, где ме сада очекују, нити у аплаузима које ми дарују, већ у пријатељствима, добри мој.


Њене речи кружиле су по мојој свести док сам посматрао како се, као истинска звезда, потпуно предаје ономе за шта је живела. Слушајући је, питао сам се да ли би у људима све могло бити другачије, ако бисмо одлучили да више не будемо оно што нисмо и што од нас не очекује нико, сем нашег небузданог ега; ако бисмо се, уместо што му слепо служимо, сви вратили почетку, где нас, у даљини, још увек стрпљиво чека једно искрено и простодушно биће, које назвасмо човеком? Нисмо ли га олако напустили, наивно верујући да је срећа негде даље, изван његове топле ауре, у којој смо, можда, у тренуцима жеђи за варљивим искрама неких земаљских блага, видели окове и пожелели да одемо?


Да, била је то лоша одлука, јер нам такво бежање није донело никаквог добра. На тој странпутици, управо је одсуство среће њен снажни, али лековити ударац по нашим плећима. Тиме нам на сурово отрежњујући начин даје до знања да њен прст није испружен тамо где нам се чинило да јесте, већ управо у смеру из којег долазимо и да би нас, осетимо ли га, могао поново довести до напуштеног човека у нама. Да, то је оно невидљиво биће које једино уме да од свег зрневља среће, расутог по универзуму, извага нашу меру и обгрли је топлином своје благотворне човечности.

127 views0 comments

Recent Posts

See All
bottom of page