Андрејевиће сам упознао на промоцији Исидорине књиге. Сећам се да је место у трећем или четвртом реду, одмах до њих, било једино слободно, па сам се ту и сместио, двадесетак минута пре почетка књижевне вечери.
Одмах сам схватио да су моји суседи људи старог кова, за које је ћутање у таквим приликама вероватно знак неке врсте особењаштва. Времешни господин ме је упитао да ли лично познајем ауторку књиге, док ми је његова супруга упутила поглед пун знатижеље. Одговорио сам потврдно, а како се испоставило да је и они познају, изгледало је да нашем разговору о Исидори и њеним књигама неће бити краја, све док реч није добио модератор.
После књижевне вечери смо још неко време остали у сали, али не да бисмо добили промовисану књигу. И они и ја смо већ имали своје примерке, са Исидорином посветом. Разлог је било то што се ни њима ни мени те вечери никуд није журило.
Овај пар осамдесетогодишњака одавао је утисак људи жељних разговора, а осим тога, били су пуни занимљивих прича. Док смо стајали у сали и чекали да се посетиоци разиђу, како бисмо честитали нашој Исидори на успешно промовисаном роману, њих двоје су наизменично начињали приповести из свог живота и брзо прелазили на следеће, које такође нису стизали да доврше. Позвао сам их да дружење наставимо у суседном кафеу и они без двоумљења прихватише мој предлог.
Од тада смо често у контакту, а ја сам се радо, кад год сам могао, одазивао њиховим позивима за ручак. Не могу да кажем да су посете испрва биле тако честе, с озбиром на моје мнобројне фамилијарне и пословне обавезе (ни мене није мимиошла судбина просечног Европљанина, који паралелно ради најмање два посла), али сам настојао да се не заборавимо.
Сваки мој одлазак од њих био је праћен питањем када ћу поново доћи и погледима пуним ишчекивања. Знао сам да самоћа у њиховим годинама посебно уме да буде тешка. Причали су ми о томе како се са ћерком, која живи у Аустралији, чују понекад у касним вечерњим сатима, преко Скајпа, али да се већ годинама нису видели. Унуке, како рекоше, још нису стигли да упознају.
Тако сам ја, и без првобитне јасне намере, постепено преузео на себе неку врсту дужности да дуге, једноличне дане Андрејевића бојим светлијим и веселијим бојама. Чинио сам то и када су нагло почели да побољевају. Најпре је он завршио на интерном одељењу градске болнице, а после неколико дана и она. Дежурна сестра ми је једном рекла да их током неколико недеља боравка на том одељењу нико сем мене није обишао и да је стога веровала да сам им син.
На срећу, обоје су се опоравили, после дужег периода кућне неге. Трудили су се да, уз моју помоћ, поврате ранију физичку виталност и ведрину духа и мислим да су у томе у великој мери успевали. Радовали смо се сваком њиховом новом кораку, а поготово када су ходање по стану заменили дужим шетњама по оближњем парку.
Госпођа Андрејевић је с временом успела да поврати своју кулинарску кондицију, па више није било потребе да им од куће или из ресторана доносим кувану храну. Не могу да кажем да су поново били они стари, али смо и они и ја били веома задовољни што су избегли опасност да остану везани за постељу и што су могли да се старају о себи.
У набавку углавном идем ја, два до три пута недељно и то ми често представља потешкоћу. Не живимо у истом делу града, па вожња до њих уме да потраје и по сат времена, а у поподневним саобраћајним шпицевима и пуна два.
Јуче нисам успео да стигнем у уобичајено време. Био је то један од оних дана када се задаци на послу сами од себе нижу и када свако од мојих колега мисли да је његов проблем најважнији. Било је скоро осам када сам изашао из канцеларије, а до Андрејевића сам стигао у девет.
Покуцао сам неколико пута на врата, али пошто нико није одговарао, ушао сам уз помоћ кључа. Признајем да сам стрепео, док сам полако отварао улазна врата. Никада се пре тога није догодило да ми их не отворе.
Добро је, живи су, лакнуло ми је када сам зачуо гласове који су допирали из дневне собе. Хтедох нешто да кажем пре него што сам ушао, али сам по њиховом тону стекао утисак да разговарају о нечему посебно важном.
- Не знам шта је могло да га задржи...
- Доћи ће, сигурно. Знаш да смо му потребни.
- Да, заиста. Сироти човек. Усамљеник у великом граду.
- Видиш како ја то тужно. Фамилија, посао, обавезе... али шта све то вреди. Своју самоћу ипак дели са нама.
- Него, има ли још нешто што му нисмо испричали? Треба га стално охрабривати.
- Не брини, измислићемо нешто... Морамо.