Ако бисте ме упитали да ли бих, да сам свршени матурант, поново уписао студије пејзажне архитектуре, одговор би свакако био - не. Зашто? То ће вам најбоље објаснити моја мајка. Она је уредно преузимала од поштара и заводила све одбијенице, док су стизале на папиру, класичном поштом. У новије време, ако их и пошаљу, дописи са негативним одговорима на моје молбе за посао стижу имејлом. Али, без обзира на то, моја мајка инсистира да сваку одштампам, како би њена евиденција била комплетна. Ако одговор никада не стигне, а у Србији је у већини случајева тако, мајка на празном папиру прецизно упише податке о фирми и датум конкурисања, пре него што га прикључи својој архиви.
- Нека, устребаће. Живот нас учи да само записано остаје... - обично изговори, више за себе, док колекцију попуњава новим папирима.
- Говорио сам благовремено да се у граду са два и по парка, о којима брину само чистачи, пејзажни архитекта неће хлеба најести, али није имао ко да ме чује... - додавао би отац и трудио се да прекор такође не буде упућен никоме лично.
Ја сам испрва на овакве коментаре увек имао своје аргументе и нисам се устезао да их изнесем. Али, како је с временом такав сценарио у нашој кући постао нека врста ритуала, престао сам да учествујем у њему.
Трачак светла појавио се једне вечери, када нам је у посету дошао кум Радиша. Већ тридесетак година запослен је у градској болници, као електричар.
- Не могу ништа да вам обећам, али... - почео је, уз титрајући полуосмех. - Срео сам данас нашег директора, Момира Ђоновића у болничком кругу, па нас пут поведе истом стазом, према Очном одељењу. Видим, травњак сув, извирује тек по који полусвенули цветак, све је запуштено. И ту се сетим тебе, Дејане. Не будем лењ, него одмах упитам директора зашто не ангажује неког ко би уређивао тај наш болнички круг. Могао би то да буде најлепши парк у граду.
- И? Шта он каже? Куме, када би се то остварило, кућа би нам пропевала! - рекла је мајка.
Кум рече како је директор Ђоновић заинтересовано климнуо главим и како је, док је одлазио, довикнуо Радиши да му пошаље на разговор некога ко би се тиме бавио, ако такву особу познаје.
Поучен ранијим искуствима, када су они који одлучују, тек реда ради показивали интересовање за ангажовање стручњака за паркове, а онда закључивали да би такав издатак био луксуз у ово тешко време, мој отац није имао коментар на речи нашег кума. Ја сам их примио к знању, али их такође нисам схватио нарочито озбиљно, све док сутрадан кум није телефонирао и рекао да је са директором болнице договорио да се упознамо и поразговарамо о могућем послу. Био је уторак, а Ђоновић је разговор заказао за сутрадан, у подне.
Кум је одмах рекао како никакво плаћање директору не долази у обзир, али да му је од раније познато да Ђоновић "воли да ужива у животу".
- Слободно га позови на ручак, на пример. Ако ствари крену добрим током, уплати неки излет за њега и породицу, можда велнес или викенд негде где није био. Тај издатак би ти се брзо исплатио, веруј ми.
Док је отац ћутао, мајка је рекла да би тако нешто било природно и да је сигурна како Радишин шеф то неће схватити као подмићивање, већ као израз поштовања и знак пажње.
Када сам у заказано време ушао у просторије управе болнице, у канцеларији сам затекао човека у елегантном тегет оделу. Пушио је и гледао кроз прозор.
- Веома ми је драго што сте издвојили време за овај наш сусрет и хвала вам на томе! - рече с уважавањем и испружи руку, чим ме је угледао, док још нисам стигао ни да се представим.
Било је јасно да ме је овај предусретљиви човек очекивао и то ме је изненадило. Моја дотадашња искуства са директорима била су потпуно другачија. Разговоре је било веома тешко заказати, а када би ми то и пошло за руком, комуникација је са њихове стране по правилу била крута, кратка и формална. Неки су са мном разговарали у ходу, правдајући се згуснутим дневним распоредом, а неки само с врата, без руковања.
Већ после неколико размењених реченица, закључио сам да се овај директор од осталих својих колега разликује и по култури комуницирања. Моји родитељи су увек говорили да се тај вид културе најпре стиче у кући и да се нигде другде не може темељно научити.
У канцеларији је било претопло, што ми се учинило као згодан разлог да учиним оно чему ме је кум Радиша посаветовао. Предложио сам да разговор наставимо у неком пријатнијем амбијенту. Човек се мало замислио, погледао на сат и, уз захвалност, љубазно прихватио позив за ручак.
Моја искуства са скупим ресторанима била су практично никаква. Као студент нисам ни помишљао да их посећујем, а избегавао сам их и касније, као незапослени инжењер пејзажне архитектуре. Вешто сам, под различитим изговорима, заобилазио таква места кад год би се у друштвима у којима сам се кретао, повела реч о изласцима. Није ми падало на памет да своје скромне хонораре, зарађене од неких повремених и сезонских послова, трошим на скупе ручкове и егзотична пића.
Сада су, међутим, околности налагале да то своје правило прекришим. Како Радиша рече, та инвестиција би могла да ми се исплати. Читавог дана сам имао то на уму и нисам штедео. Ђоновић је био одушевљен и није крио колико је изненађен мојим гестом.
- Признаћу вам да се са оваквом срдачношћу не срећем често. Заиста сам вам захвалан на овој дивној пажњи и дружењу - рекао је и наздравио ми.
Наравно да нисам очекивао да ми призна да често и радо ужива на оваквим местима. Разумео сам разлоге зашто један директор прећуткује ту чињеницу, а то ми није било ни важно. Ђоновић је био свестрана личност, са којом се могло разговарати о свему. Радиша ми је рекао да прихватим његове теме и да ни на чему не инсистирам, па чак и да не спомињем могуће запослење, док он то не учини. Он је свакако знао разлог мог доласка у његову канцеларију и заиста би било сувишно и, чак неувиђавно, да први покренем ту тему.
После готово трочасовног дружења у ресторану и позамашног цеха, Ђоновићева рука крете ка новчанику, али сам је ја зауставио. Позвао сам конобара и дао му до знања да ћу платити рачун.
- Немојте, молим вас, то заиста не би било у реду... - рекао је директор, с нелагодом у гласу.
Након мог уверавања да је све у реду и да је то најмање што могу да учиним, Ђоновић рече како би морао да крене.
- Али, пре него што се растанемо, желео бих да изразим своју наду да ћемо успешно сарађивати. Надам се да таква моја жеља није неутемељена и да сте и ви стекли такав утисак... - рекао је.
- Да, наравно! - одговорих без двоумљења, јер су управо то биле речи које сам све време очекивао. - Заиста сам вам захвалан...
Он мало застаде и почеша се по глави.
- Захвални, на чему?
- Па, на свему... - рекох неспретно, али сам одмах додао да ће ми бити част да радимо у истој фирми.
На лицу му се очитавало задовољство, па је предложио да се наредног дана чујемо телефоном и договоримо детаље у вези са послом.
Моји родитељи су били одушевљени развојем догађаја, а мајка је одмах прионула на остварење другог дела Радишиног упутства.
- Сине, оваква прилика се не пропушта. Јутрос сам свратила до Јасмине из туристичке агенције. Замисли, погодило се да имају још два места за Рим. Скупо је, али не брини, уштедела је мајка од пензије. Мислила сам да ћемо некоме морати да платимо на руке за овакву прилику, па сам се годинама припремала, али ето, на сву срећу, има и поштених људи - рекла је.
Отац је покушао да је одговори од идеје да директору болнице уплаћује викенд у Риму за две особе, или барем да то не чини док моје запослење не буде извесно, али је она била врло упорна.
- Зар ниси чуо шта је кум Радиша рекао? Какву извесност очекујеш, ако се мало не приближимо том човеку, ако не схвати да смо му наклоњени. Па, где ти живиш? Данас тако функционше свет, драги мој.
Ђоновић није могао да дође себи од чуда, када је чуо да га частим аранжманом за Рим. Рекао је да поклон не може да прихвати, јер је то много више од пријатељског геста или знака пажње.
- Заиста не знам чиме сам то заслужио... - рекао је.
Да нам кум Радиша претходно није рекао колико његов директор воли путовања, ове Ђоновићеве речи су могле да звуче као израз његове скромности, тим пре што је и његова спољшњост одавала утисак скромне особе.
После дужег убеђивања, прихватио је мој поклон, уз договор да о послу детаљније поразговарамо када се он и супруга врате из Рима.
- Доћи ћу прекосутра на аеродром, да вас испратим и упознам вашу цењену супругу - рекао сам, на шта је мој саговорник признао да ће она бити одушевљена, јер га већ годинама наговара на такво путовање.
Сусрет на аеродрому био је више него срдачан. Супруга мог будућег директора ми је непрестано захваљивала за остварење њеног давнашњег сна. Када јој је супруг отишао до тоалета, похвалила је његову агилност у послу.
- Сигурно се нећете покајати због одлуке да сарађујете. Видећете, мој муж је веома предузимљив човек, а и ви сте, очигледно, тако да сам сигурна да ћете бити одличан тандем - рекла је веселим гласом.
У тренутку када се њен супруг вратио, аеродромски спикер је већ позивао путнике за Рим да пођу према гејту број дванаест, јер се време полетања авиона ближило.
- Мислим да сада већ можемо да пређемо на ти, драги Момире - рекао је мој познаник и пријатељски ме загрлио. - Хвала ти још једним на свему, а ми ћемо се свакако јавити из Рима.
Био сам збуњен када ме је назвао својим именом.
- Наравно, можемо да пређемо на ти, крајње је време - рекох. - Само, назвао си ме својим именом. Али, разумем те. Многи људи су узбуђени када треба да лете авионом.
Он застаде и почеша се по челу.
- Како својим именом? Ти си Момир Ђоновић, директор болнице, зар не?
Мислио сам да се шали, па сам брзо погледао његову супругу, очекујући да се барем она насмеје. Међутим, она то није учинила. Била је збуњена, као и ми.
Рекох да сам незапослени инжењер пејзажне архитектуре и да сам, по договору, онога дана дошао у канцеларију директора болнице, на разговор за посао.
Времена за даља објашњавања није било. Глас спикера је јављао да се гејт ускоро затвара и позвао преостале путнике да хитно крену према улазу у авион.
Док се пар полако удаљавао, наши гласови су се све више утапали у аеродромски жагор. Успео сам ипак да разумем да је човек који је управо улазио у авион за Рим незапослени археолог.
- Али, то је немогуће! Ти си Ђоновић, шалиш се са мном, зар не? Тебе сам чекао онога дана у управи... због посла, знаш... - рекао је пре него што је службеница затворила гејт иза њих.
Када сам стигао кући, родитељи су ми одмах саопштили да за имају изненађење за мене.
- Погледај шта ти је отац купио, од пензије... - рекла је мајка и из собе изнела ново мушко одело. - Скупо је, скоро као аранжман за Рим, али нека. Ти си, сине, инжењер и ред је да сада, када почнеш да радиш, на посао идеш у новом оделу!
Био је то дан када сам на очевом лицу, после много година, препознао искру истинске среће.