Пре него што сам јуче напустио земаљски живот, помисао на такву промену ми је била застрашујућа, као што је за већину људи смрт страшна сама по себи. Али овога пута није било тако. Можда зато што се мој одлазак није догодио изненада и што путовање није било повезано са непријатношћу, барем не на почетку.
Све је почело тако што сам помислио да желим да одем. Не да побегнем, већ једноставно да одем. Нисам знао куда, нити ми је то било важно. Желео сам само да моје кретање сада буде другачије. Сећам се да ми је тада неко навукао ципеле, које су моје кораке чиниле изненађујуће лаким. Опчињен тим фантастичним открићем, ходао сам све брже и сваки нови корак доносио ми је нову радост. Ципеле су почеле да ме, после сваког корака, дижу све више и више и ја сам ускоро веома лако ходао по ваздуху, огромним корацима и без икаквог напора.
У једном тренутку сам престао да осећам гравитацију. Ходао сам неограничено слободно и имао моћ да готово истовремено будем где год пожелим. Више нисам додиривао тло, али је оно ипак било близу и јасно сам могао да видим шта се доле догађа. Растојање је било довољно да са те висине, много боље него током живота, могу да уочим места и људе које сам познавао. Јасно сам видео своју зграду, Хемијски институт у коме сам радио, паркове, улице и мостове мога града. Перспектива је била попут птичје, с тим што сам имао могућност да се, ношен тим чудесним ципелама и ваздушним струјама, врло брзо нађем и у своме стану, кабинету, на полици са својим књигама, у крошњама липа мог родног краја... Посетио сам и места која никада раније нисам видео и многа су била очаравајуће лепа.
Док сам лебдео, питао сам се да ли је свака смрт оваква. Има ли и другачијих, непријатнијих и ружнијих? И да ли се све ово дешава само мени или и другима, после живота? Све је одисало савршеним складом и миром. Био сам део свега што бих погледао или додорнуо и у потпуности разумевао све оно што ми је раније било недокучиво.
Али, онда је, потпуно изненада, једна ваздушна струја наишла са друге стране и моје ципеле као да проклизаше. Накратко сам се нашао у некој хладној измаглици из које више нисам јасно видео тло, али сам успевао да одржим равнотежу. Када сам најзад изашао из тог непријатног простора, сличном кишном облаку, испод мене је и даље био свет у којем сам некада живео, али је сада све изгледало другачије. Мој град је личио на насеље из будућности.
Многе старе зграде биле су срушене, а на њихова места пободени небодери. Људи су ходали са боцама кисеоника на леђима и личили ми на гњурце. Нико се никоме није јављао, нити су међусобно разговарали. Изгледало је као да им је то било забрањено или су посвађани.
Отишао сам до Хемијског института, али у њему нисам затекао никога од својих колега. Тамо су били неки други, ћутљиви људи. Седели су укочено и на главама имали нешто налик кацигама, на којима су се повремено палиле лампице различитих боја.
У кабинету где сам радио није било моје огромне личне библиотеке коју сам желео да оставим Институту једном, по одласку у пензију, нити је било ма каквих књига. Нисам видео ни своју спомен-плочу, за коју ми је за живота наговештено да би се, због мојих заслуга у свету науке, једнога дана могла наћи у том здању.
Постајало је хладно, па пожелех да што пре одем одатле. Винуо сам се у висину, без жеље да се осврћем и поново се нашао у магли кроз коју сам већ прошао, када сам долазио овамо. Убрзо сам у том чудном облаку утонуо у стање које је наликовало сну, али ме је из њега тргло нагло заустављање мојих ципела.
Још једном сам био изнад свог града, али су ме сада тамо чекале слике потпуно другачије од претхоних и од оних које сам виђао док сам у њему живео. На местима на којима су последњих деценија ницале стамбене зграде, сада су се простирали паркови. Неке сам препознао са старих разгледница. Улицама су пролазили ретки аутомобили, а возачи су их паркирали било где, јер потребе за паркинзима није било.
Спустих се ниже, тик изнад глава људи, и по стилу њиховог одевања схватих да сам ушао у време за које сам, док сам био жив, мислио да је прошло. Неки пролазници су трчали и склањали се у улазе зграда, пред камионима пуним војника. На следећем углу су људи у униформама легитимисали групу пролазника. Видео сам како одводе једног, док је његова жена са дететом остала на улици и покушавала да их убеди да њен муж ништа није скривио. Грубо је одгурнуше и она готово да испусти дете из наручја. У неким деловима града људи су пуцали једни на друге.
Морам брзо кући... моји су сигурно у опасности, помислио сам и потрчао, а онда застао. Много пута сам покушавао да сазнам ко је пре нас живео у згради грађеној крајем деветнаестог столећа. Наша породица је стан добила на коришћење педесетих година двадесетог века, а почетком деведесетих смо га откупили, када је то свима било омогућено. Око мене је, без сумње, буктао Други светски рат. Мучило ме је питање кога бих могао да затекнем у том стану и шта да им кажем. Онда схватих да је такво питање бесмислено јер мене, као неког ко више није жив, нико од њих не може да види, нити могу да осете моје присуство.
Поново сам убрзао корак и за врло кратко време се нашао пред мојим некадашњим станом. На вратима је стајало мени непознато име, за које ми се чинило да је јеврејског порекла. Чуо сам људске гласове који су у једном тренутку прерасли у свађу, а затим у плач и запомагање. Брзо сам ушао да видим шта се дешава и у својој некадашњој дневној соби затекао брачни пар и двоје деце, која нису могла имати више од пет, шест година. Окружила су их тројица војника, који су најпре викали, а онда почеше да их вуку и гурају према вратима. Супружници су се опирали, а уплакана деца стајала иза њих и заклањала своја лица рукама. Гледао сам како их одводе и смештају камион.
Када је возило кренуло, вратио сам се у стан и погледао ствари у њему. Намештај је био скуп, салонски, какав се и данас може понегде видети у зградама из тог времена. Ништа ми није било познато, сем једне комоде, која се, не знам како, задржала у стану до времена у којем сам живео.
Чим сам ушао у спаваћу собу, приметио сам да је скинут метални поклопац са отвора у зиду, предвиђеног за чишћење димњака. Испод њега ни у моје време није било пећи, па га ни ми нисмо користили. Поклопац је сада лежао на поду и ја, загледавши се у отвор, приметих како из њега нешто вири. Радознало сам завукао руку и из шупљине извадио малог плишаног меду, за који је била закачена порука: "Ако се вратимо...".
У том тренутку, страшна бука се проломи изнад мене и ја осетих да губим свест. Када сам отворио очи, угледао сам Ану, моју спремачицу.
- Господине Сабо, баш сте ме уплашили! - рекла је забринуто. - Дуго сам звонила, знајући да сте код куће, а онда сам отворила врата својим кључем. Уплашила сам се да вам се нешто није догодило.
Полако сам устао и осврнуо се око себе, да видим где сам.
- Да ли је све у реду? Хоћете ли да вам донесем чашу воде? - упитала је.
Рекох јој да сам добро и да не брине.
- Молим вас Ана, реците ми које је сада време... - чуо сам себе како је питам и одмах приметио да је збуњена.
- Мислите, колико је сати? Не разумем на које време сте мислили.
Брзо сам се прибрао и објаснио спремачици да сам синоћ до касно радио, па сам вероватно због тога још мамуран и замолио је да ми скува кафу.
Када сам изашао из купатила, моја соба је већ била поспремљена, а Ана видно задовољна што је са мном све у реду.
- Него, господине... Да ли је ових дана долазио оџачар? - упитала ме је, док је брисала прашину са комоде и одмах додала: - На оном отвору за димњак данас нема поклопца, па сам помислила... Мада, не знам зашто би чистио димњак који не користите.
Онда је пришла отвору и загледала се у његову унутрашњост.
- Чекајте, па ту је некакав... - почела је и застала.
Искористио сам тренутак паузе и рекао јој да одмах врати поклопац на отвор.
- Гомила прашине, шта би друго било... - рекох.
Пошто је обавила све послове, Ана је обукла капут и, пре него што је изашла, застала и тихо рекла:
- Добро сте учинили. Можда се врате...
Било је већ подне, па сам пожурио у Хемијски институт. Промицала је ситна, пролећна киша.
コメント