СУДЊИ ДАН

Да га је неко упитао шта je видео иза себе док је одбројавао своје последње овоземаљске дане, Драшко Јорговић би можда рекао да су му кроз свест промицали дуги низови недоживљеног, недовршеног, недосањаног и неиспричаног. Али, о томе га нису питали. Можда зато што је тe низове видео само он, па нико и није могао да зна да би такво питање било сасвим на месту.

Драшко је у тој чињеници видео срећну околност. Да није било ње, и то последње парче живота које му је измицало, остало би да чами и круни се без икаквог смисла и реда. Овако је у очима света важио за човека који је остварио свој сан. Говорило се да је веома богат, а то је, по њему, било најважније.

Није разумео људе којима је свеједно хоће ли умрети сиромашни или богати и хоће ли овај свет напустити тако што ће их на сахрани сажаљевати због оскудице у којој су провели живот. Ако си сиромашан, буди такав, али не дај да се види, говорио је себи и зарицао се да такву насладу за живота никоме неће приуштити. А шта ће свет да говори после њега, то већ није сматрао својом бригом.

- Никоме се неће пружити прилика да ликује над клецањима Драшка Јорговића. Њих јесте било, али о томе знам само ја и тако нека остане! - поверио се једном од ретких пријатеља.

Kада се све сабере, Драшко је био власник толико некретнина да би се од њих могла формирати читава улица. Готово нико није знао да су куће купљене новцем двојице Драшкових ујака, чији је једини наследник био. Он сам није видео ниједан разлог да се о томе зна. Волео је да слуша о себи као о успешном и предузимљивом човеку. Ослушкивање таквих прича и уживање у њима с временом су постали његова једина преокупација и смисао живота. Зато се, више него било чега другог, плашио могућег гласа о томе како је све наследио, а не зарадио мудрим улагањима, што је иначе била званична верзија порекла његовог богатства. Осећао је да би му се читав живот тада претворио у велико ништа. Вест о наследству значила би да му је све дошло тек тако, на готово, мислио је. Kада је већ могао да бира своју слику у очима света, изабрао је ону на којој није био заклоњен сенкама својих ујака и никада се због тога није покајао.

Од наслеђеног новца куповао је годишње по једну некретнину, како би унапред отклонио сваку могућу сумњу у то да је новац стицао постепено, паметним трансакцијама на берзи. Пре сваке куповине хвалио се како се приликом процене финансијских кретања у свету ни овога пута није преварио и како је искористио одличну прилику да оплоди свој капитал. Некада је то, према његовим причама, било у Европи, а чешће на Далеком истоку, па у Јужној Америци и Аустралији.

- Треба непрекидно ослушкивати пулс берзе и брзо реаговати. У томе је сва тајна мог успеха! - говорио је онима који су се интересовали за његов предузетнички дух.

Али, у ставарности, Драшко Јорговић није био такав. Није у њему било ни трага предузимљивости о којој је говорио, нити спремности да се упусти у било какав озбиљнији подухват. Живео је за улепшану слику o себи, у причама људи.

Kада је потрошио сав новац на некретнине, почео је ређе да излази, јер је имао само једно одело, једне ципеле и један шешир. Био је свестан да се таква слика не би уклопила у представу коју су мештани имали о њему. Нико, изузев службеника пореске управе и комуналних предузећа, који су му узалуд слали рачуне и налоге за уплату, није знао да њихов суграђанин нема новца за одржавање некретнина којима је градио свој углед. С временом су износи на неплаћеним рачунима постали толики да су они који су их слали одлучили да власника туже суду.

Драшко је, међутим, купљене куће држао под кључем. Није их издавао, како се не би говорило да је принуђен на очајнички корак. На приговоре да је штета што су му куће празне, одговарао је да се издавањем баве само људи то морају да чине.

- Станари могу да направе више штете него користи. Нека стоји. Стекао сам довољно и за овај, и за још три живота - говорио је и у исто време штедео где год је могао, па и на храни.

У набавку је ишао криомице, у удаљеније делове града, где га нису познавали. Увече би куповао намирнице које су, пред затварање трговина, нуђене купцима по сниженим ценама. Била је то дотрајала и неквалитетна храна, што Драшку није сметало. Важне су му биле две страви: да се о његовом посрнућу не сазна и да не умре од глади.

С времена на време је ширио вести о томе како је отишао на Медитеран или Kарибе, да се одмори и забави. То време је, међутим, проводио закључан у својој кући и водио рачуна да нико не посумња да му дани пролазе у шетњама од спаваће до дневне собе и натраг. Тада није кувао, нити се грејао, што због оскудице у коју је запао, што због опасности да би комшије могле да примете да наводни одмор проводи у добровољном притвору.

Забринути што се већ месецима не враћа са једног од таквих путовања, нити се икоме јавља, Драшкови суседи почеше да се распитују о разлозима његовог необично дугог одсуства из града. Међутим, нико од његове далеке родбине није знао ништа о томе, нити су на списковима туристичких агенција пронашли његово име.

Био је почетак новембра када је мања група мештана одлучила да провали у кућу свог комшије. Не желећи да обијају врата, разбили су прозорско окно у приземљу куће и тако ушли у дневну собу. У столици за љуљање, окренут леђима, непомично је седео човек опуштених руку и погнуте главе. Свуда око њега лежали су расути рачуни, тужбе и судска решења о одузимању некретнина.

У медицинском извештају који је тих дана састављен, лекари су искључили могућност убиства, а није било ни трагова самоубиства. Драшко Јорговић умро је природном смрћу, од глади.

Драган Јаковљевић