О томе зашто су у излозима и на ударним полицама највећих књижара у Србији непожељна дела писаца из српске дијаспоре, говорио сам довољно, можда и превише, недавно за "Политику". Што се нас тиче, материјална штета није велика, јер смо, Богу хвала, углавном активни у професијама од којих живимо. За разлику од многих писаца у Србији, ми чину писања приступамо растерећени пресије да нећемо преживети ако не продамо барем пар хиљада примерака своје нове књиге. То нам даје привилегију да не морамо да се упуштамо у мољакања или жестоке међуклановске борбе за освајање сваког књижарског излога. Уосталом, искуство нас учи да књига на овај или онај начин ипак нађе свој пут до оних којима је намењена или важна.
Зашто онда пишете, ако вам продаја није важна, упитаће неко (многи већ јесу). Ако мене питате, постоје два разлога и оба су далеко значајнија од излога и новчаница. Први мотив је исцелитељска моћ речи, у коју је могао да се увери свако ко је икада узео оловку у руку или сео за компјутер, у намери да белину која се пред њим отворила попуни смисленим реченицама. Други разлог су поруке попут приложене, које понекад дођу до писца, такорећи ниоткуд, и својом топлином и искреношћу засене све што би се могло освојити, добити или прибавити. Ветар у леђа чија је снага немерљива са ма којом другом.
Comments