Марији је првих година брака са Адамом ласкало то што је супруга познатог глумца. Пријало јој је када би се људи окретали за њима и када би им, понекад, прилазили и честитали - њему на успешно одиграним улогама, а њој на успешно одабраном мужу. То им, ипак, није реметило приватни живот. Њихова препознатљивост није била опијајућа, али јесте од оних које потврђују да је пут којим се иде исправан и да учињено побуђује пажњу оних којима је намењено.
Глумац је потврђивао свој таленат сваком новом улогом, које су као резултат имале и учестале позиве за гостовања и нове ангажмане. Супружницима је то одговарало, јер је, поред осталог, подразумевало и пунији кућни буџет. Та чињеница се није могла занемарити, у време док су многи популарни глумци снимали рекламе и глумили на дечјим рођенданима, како би могли да уплате рату за стан или поправе дотрајали ауто. Из недеље у недељу, увећавала се количина текстова на Адамовом столу, са јасно назначеним роковима.
Али, како је време пролазило, Марија је све више имала утисак да престају да живе у свом дому, већ да се њихов живот одвија негде иза позоришне сцене, где се уче текстови и увежбавају покрети. Будила се и одлазила на спавање са Адамовим драмским монолозима у свести и знала их је готово намапет, као и он.
Све мање времена су проводили заједно, због његове заузетости снимањима, представама и гостовањима. Када би им успевало да се на дан или два осаме, Адам је готово све време ишчитавао текстове и гласно се преслишавао, а њихову дневну собу претварао у позорницу. Неретко је молио Марију да му статира. Она је једно време невољно прихватала његове молбе и надала се да је све то ипак само привремено. Знала је да глумци не могу да бирају периоде када ће бити више, а када мање тражени и да је права срећа што је њен муж толико ангажован.
Када би се ипак пожалила на то да им глума нагриза приватни живот, Адам би јој наводио примере неких његових колега који су једва састављали крај с крајем. Било је међу њима и оних којима је банка одузела станове, јер им месечни приходи нису дозвољавали да редовно отплаћују кредите.
- Ето, погледај само Стефана и Уну. Или Лазара и Сару. Уложили новац, опремили станове, плаћали рате, надали се... А где су сада? На дну, где су и били. Подстанари, без наде и оно мало пара које су имали - говорио је.
Међутим, Адаму је било јасно да је Марија у праву. Кућне припреме нових улога су их све више удаљавале. Она је била све незадовољнија, повлачила се у себе и често напуштала стан у време његових проба, које нису трајале кратко.
Свестан проблема који су се јавили, Адам се трудио да, кад год је то могуће, пробе не изводи у стану. Преслишавао се и увежбавао улоге на сваком месту које би му се учинило прикладним за то. Најпре су то били њихова тераса, подрум и вешерница. Остали станари су схватили о чему је реч чим су на ред дошли монолози у којима је било потребно да глумац говори гласније или да виче. Испрва су мислили да се неко усељава у њихове заједничке просторије, али их је кућепазитељ обавестио да не брину.
Како се број улога повећавао, Адам је за преслишавања почео да користи и места на којима се иначе задржавао само у пролазу, па је неретко, додуше најпре само кроз шапат и дискретно, пробао и у лифту, ходнику зграде, трамвајском стајалишту и возилима градског превоза, на путу до позоришта.
Када је у руци имао текст и повремено се подсећао, пролазници и сапутници су брзо схватали о чему је реч и нису се много чудили, премда би им крајичак ока ипак остајао усмерен у том правцу. Али, проблеми су почели да се јављају када је добар део текста већ знао напамет и када му скрипта више нису била потребна. Тада је монологе изговарао течно и глумио са све већом уверљивошћу, какву су од њега у позоришту и очекивали.
Људи са којима је путовао и крај којих је пролазио различито су реаговали на његове приче. Њихово понашање је зависило од садржаја и тона Адамових казивања. Некада би потврђивали како је потпуно у праву и тапшали га по рамену, а некада молили да им ближе појасни своје ставове. Често су се надовезивали на његове речи и износили своја искуства. Неки су му се дивили, неки се од срца смејали, а било је и тренутака када су искрено саосећали са њим, уверени да је тужна судбина ликова које глуми заправо његова.
Он им је најпре, уз извињења, кроз смешак говорио да не обраћају пажњу на њега и објашњавао да глумци морају понекад да се припремају и на оваквим местима. Али, када се уморио, пустио је људе да у њему виде оно што желе.
Наредни месеци и године доносили су Адаму све више посла, па је осим у матичном позоришту, редовно играо и у представама других театара. Тих година су неке телевизијске куће почеле да снимају маратонске ТВ серије и готово да није било сезоне када Адам није био укључен у неки од таквих подухвата.
Његов и Маријин брачни живот је, после чврсте одлуке да више не увежбава позоришне улоге у кући, поново попримио складан ток. Она је у потпуности разумела да природа његовог посла захтева честа одсуства од куће и прилагођавала се таквом начину живота. Било јој је важно да време које проводе заједно, ма колико кратко било, припада само њима. Пријало јој је што су из заједничког живота успели да одстране све што има било какве везе са глумом и позориштем.
Али, док се једном приликом возио градским аутобусом, Адам није могао ни да претпостави да ће његов живот тога дана, управо на том месту, кренути сасвим новим током.
- Све се човеку може узети, осим последње од људских слобода: право на избор става у било каквим датим околностима, право на избор властитог пута - изговарао је полугласно речи Виктора Франкла и присећао се наставка текста представе чија се премијера приближавала.
Старији брачни пар, који је седео у суседству, брзо се укључио у разговор, јер су разумели да су Адамове речи биле упућене њима. Није им требало много да му изнесу све што су имали да кажу на тему права на избор властитог пута и, уопште, слободе. Глумцу се оваква комуникација учини симпатичном, јер је на овом и претходним примерима почео да схвата да је свет препун људи којима живот постаје лакши ако само добију прилику да оно што им је на души некоме саопште.
Само им треба дати прилику... Да, прилика! То је заправо и најважније у овом зачауреном свету, мислио је Адам и осећао како је све задовољнији због чињенице да је управо он тај који људима доноси овакве могућности. Помисли како би било добро да у овакве дијалоге укључи и одломке из других представа. За њега би то, како му се чинило, било добра прилика да се присети неких старијих текстова, чија актуелност није прошла и који ће му свакако још бити потребни.
- У праву сте господине... - додао је Адам, у тренутку када је његов сапутник очекивао да неке речи које је изговорио, макар и невербално, наиђу на одобравање: - Слобода човека није у томе да може чинити све што жели, него у томе да не мора чинити оно што не жели – изговорио је глумац Русоову мисао, коју његов саговорник није препознао.
У разговор се затим укуључило још неколико путника. Сви су се, у изношењу својих запажања, обраћали нарочито Адаму. Било је јасно да уважавају мудрост коју су у њему видели. Живу дискусију прекинуо је возач, дајући им до знања да су већ стигли на одредиште.
Док је поздрављао своје случајне сапутнике, Адам се сети Тукидида и додаде како сви треба да имају на уму да је тајна среће слобода, а тајна слободе храброст. Људи га готово у глас похвалише, додајући како је данас тешко срести тако мудре младе људе. Две старије госпође му, приликом изласка из аутобуса, прећутно изразише поштовање и потапшаше га по рамену.
Адам је после сваког оваквог постигнућа, која су се свакодневно низала, бивао све задовољнији собом и својом уверљивошћу. Соколила га је новооткривена могућност да туђе мисли које је већ знао напамет, може да употреби не само у позоришту, већ и у реалном животу, на општу корист.
Тих дана почео је да замишља како се људима на сличан начин обраћа на значајним и масовније посећеним местима и како му они узвраћају изразима уважавања. Позориште и телевизија му јесу пружали могућност да се представи и докаже као глумац, али је осећао да му то више није довољно. Желео је да буде више од интерпретатора туђих текстова на сцени. А опет, он осим тога није знао да ради ништа друго, па ни да пише сценарија. Неколико пута је покушао да својим познаницима напише говоре за скупове на којима су учествовали, али је, судећи према каснијим коментарима, било очигледно да је то урадио прилично невешто.
Сада му се, пак, чинило да је ситуација другачија. Већ је толико туђих текстова и мисли знао напамет, да није ни било потребно да ишта пише. Важно је само бити брз и одмах се сетити монолога прикладних у датим приликама. Уосталом, он је то већ радио на свим оним местима на којима је пробао своје улоге, премда без јасне намере и плана. Ако му је полазило за руком да буде уверљив у градском превозу, ходицима зграда и на улици, зашто би тај свој дар занемаривао у приликама које би свима могле донети корист?
Почео је најпре да посећује тематске вечери у дебатним клубовима. Појављивао се испрва само као обичан посетилац који се повремено укључује у расправе. За сваку тему бирао је цитате из текстова за које је, на основу свог позоришног искуства, био сигуран да су допадљиви људима.
- Тврдице су обично велики плашљивци, драга господо. Оне нису тврде само у питању новца, него и у питању пријатељства и доброте. То су ситничари и завидљивци; и као што тешко неком пруже златну монету, исто су тако уздржљиви и да другима учине услугу, макар и речју. Човек тврдица, то је инкарнација не само једног порока, него је то збир неколико порока, од којих је његова шкртост само њихова највиднија манифестација - цитирао је Дучића у једном удружењу и тако покренуо расправу о двојном моралу, која се потом из недеље у недељу настављала на њиховим скуповима.
Сутрадан је, укључујући се у дискусију на тему "Може ли љубав бити ропство?", на скупу Удружења за родну равноправност, упитао:
- Зашто не престану да се воле они који би хтели да престану, ако љубав зависи од наше слободне воље? Напротив, плачу од бола и робују љубави, чак и они поносни људи који иначе сматрају ропство за највеће зло; и радо се лишавају због љубави нечег чега се никада нису хтели одрећи; и носе своју љубав као болест и оков; и живе у страху да не изгубе само оног ког воле.
Даме, које су биле у већини, одушевљене овим коментаром, нису у препознале речи великог писца. Прилазиле су глумцу на коктелу после скупа и честитале му на одличном запажању.
Уочивши његову елоквентност, мудре опсервације и познавање појединих друштвених дисциплина, организатори скупова су убрзо почели да му упућују позиве за учешће. Чињеница да је Адам уједно био и познати глумац била је додатни мотив и нека врста гаранције да ће њихови скупови бити солидно посећени.
Тако је и било. Свако најваљено Адамово учешће било је праћено повећаним интересовањем публике. Једном приликом, пришао му је лидер политичке странке која је у то време била у успону и за коју су многи веровали да би наредне године могла да освоји власт. Рекао му је како већ дуже време прати његове јавне иступе, што лично, што преко својих сарадника.
- Бићу отворен и врло директан... - рекао је у једном тренутку политичар. - Нама би у странци добро дошао један изузетан говорник попут вас. Схватите ово као моју директну понуду.
Адам је најпре заустио да каже како га политика не интересује, што је у суштини и било тачно. Али, онда је помислио да место у једној политичној странци, удружено са његовим талентом који је тако обилато користио у свакодневном животу, може да му донесе управо оно о чему је маштао - препознатљиву мудрост.
Одговорио је да је свакако почаствован позивом, али да ће му бити потребно неколико дана, како би размислио о понуди. Растали су се веома пријатељски, уз обећање да ће започето дружење наставити, ма шта Адам одлучио. Он је, међутим, још исте вечери знао да ће договор бити склопљен. Већ сутрадан је позвао лидера партије и саопштио му да прихвата понуду. Вест о томе да је познати глумац приступио странци осванула је у медијима и изазвала различите реакције у јавности и међу Адамовим колегама.
Марији се таква одлука њеног мужа најпре није допала. Није имала позитивно мишљење о политичарима, као уосталом ни Адам. Али, онда је схватила да им његова припадност партији може донети већи стан, додатне пословне ангажмане и друге погодности и подржала га у тој намери.
- Kоме у срцу не живи домовина, тај се свугде може сматрати прогнаником. У души му је празнина коју не испуњава никаква ствар, никакво осећање... - била је реченица мађарског писца Ференца Келчеија којом је Адам крунисао прво обраћање својим страначким колегама.
Претходно их је упознао са својим схватањем политике и рада за народно добро. Издвојио је и повезао мисли јунака из својих представа на ту тему и врло уверљиво их саопштио. Већ тим излагањем глумац је побрао симпатије чланова руководства партије и они са видним задовољством констатоваше да је Адам велико освежење и значајно појачање у њиховим редовима. Пошто је био познат у јавности и нарочито омиљен међу женским светом, одмах га именоваше за једног од потпредседника странке.
И током кампање која се водила за парламентарне изборе, Адам се служио опробаним рецептом како би импресионирао бираче и задобио њихову наклоност. Док је састављао компилације туђих мисли и уобичавао их у своје будуће говоре, често је помишљао како би било добро да реченице које преузима освежи неком својом поруком. Али којом? Он заправо није имао сопствени став ни о једном политичком питању или друштвеној теми. У суштини, није их ни познавао и свако самостално упловљавање у такве воде изгледало је као ризик. Зато се радије задржавао на мање-више уопштеним закључцима о животу, политици, поштењу, родољубљу, традицији и породици, које је проналазио у старим драмским текстовима и вешто их прилагођавао ситуацијама и срединама у којима је говорио. И, где год је наступао, наилазио је на неподељене симпатије слушалаца.
Исто је чинио и када је, након избора, постао високи функционер у новој влади. У позоришту већ одавно није радио, јер су најпре страначке, а потом и обавезе у државној управи захтевале његово потпуно ангажовање. Партијски састанци, сусрети са бирачима, митинзи, конференције за штампу, посете иностранству... Ма о чему да је говорио, његова излагања била су увек спој саопштења страначког руководства и општих смерница које је од њих добијао, док је оно најважније, што се заправо очекивало као плод његове мудрости, и даље тајно позајмљивао.
Међутим, у трећој години свог функционерског стажа нашао се пред великом препреком. Као професионални политичар није морао да ради у позоришту и учи нове улоге. То је, с једне стране, имало предности у виду веће плате, додатних хонорара, плаћених трошкова и трајно решеног стамбеног питања, али му је са друге стране донело и нови проблем. Полако се топила залиха цитата на којима је стекао готово све што је тренутно имао. Није више напамет знао ниједну неискоришћену туђу мисао, па је био принуђен да оне већ знане понавља.
Због тога је у очима страначких колега и јавности полако почео да бледи његов ореол изузетно мудрог и увек надахнутог говорника. Чак му је и шеф странке приговарао због честог понављања већ реченог, а то никако није могло бити добар знак.
Страначно руководство је посебно било незадовољно реакцијама јавности на један Адамов новински интервју, у коме није одговорио ни на једно питање новинара, већ је поновио готово све што је говорио на митинзима током предизборне кампање, пре три године. Неки од читалаца листа, очигледни симпатизери опозиције, постављали су у својим коментарима, на интернету, Адамове давно изговорене реченице и наводили где их је и када користио, доказујући тиме да је у спорном интервјуу само наставио своју ранију праксу.
Његова правдања како је легитимно цитирао себе и како нико нема разлога да због тога буде повређен, брзо је демантовао опозициони лист. Уредници и истраживачки новинари нису крили одушевљење што су добили нову тему за насловне стране. Тако је клупко почело да се одмотава.
Из броја у број, читаоцима је педантно презентовано све што је Адам говорио протеклих година, са навођењем извора тајно цитираних аутора. Доказивали су и закључили да владин функционер ни у једном говору и интервјуу, откад је у политици, није рекао ништа што би било одраз његовог става, већ да је изречене мисли позајмљивао из литературе или их добијао из странке.
Суочен са скандалом, Адам се повукао из политике и са Маријом на неко време отишао на имање ван града. На позоришну сцену није покушавао да се врати. Било му је јасно да би на њој био извиждан, што би и за њега и за ансамбл било равно најтежој казни.
Познаници који га данас срећу, кажу да се променио. Миче уснама када је сам, као да се и даље преслишава. Његове бивше колеге, глумци, тврде да је то знак да су у Адаму добили доброг шаптача.
С временом је заволео свој нови посао. Понекад само, када се завеса спусти и глумци крену са сцене, криомице провири у салу, још топлу од аплауза и тихог жагора људских гласова. Али, пријатност ове чаролије за њега траје само трен, после којег сва лепота крене да се преображава у своју супротност. Адам тада хита натраг и наставља живот скрајнут од погледа људи и свега што би га могло приближити узнемирујућој помисли да им је, можда, некада нешто значио.
Драган Јаковљевић
Comments