Од тог 2. априла прошло је 26 година. Наратор мог романа "Тајне Павлове улице" каже да му се понекад чини да је крај њега од тада минуо читав век, а некад, опет, тек који дан.
(...) Kада је воз кренуо, затворио сам очи и сатима их нисам отварао, иако ми се није спавало. Kасније сам схватио да сам тиме помогао себи, јер ни у тренуцима најснажније носталгије, која ми је тих година мог странствовања била свакодневни пратилац, нисам пред очима имао крајолике који су онога дана промицали. Нисам се сећао одласка. (...)
Тих је година Пешта казивала своје најлепше стихове и њима брижно видала ране свом незнанцу. Сретнем га понекад, насмејаног, као да је све ружно без трага остало заметено снеговима оне хладне пештанске зиме или као да се никада није ни догодило. Каже ми да ни данас, после много година, не зна како је успео да се оне ноћи истргне из наручја свог усуда и исплива са брода несрећних, док се све под његовим ногама ломило и убрзано клизило ка бездану.
Али тај први сусрет обоје памте; тренутак када се он, са тешко видљивим, али дубоком ранама, домогао пештанске обале и остао на њој, готово непомичан. Она је касније говорила како се тај сусрет догодио ненадано и брзо, док је стихија носила све пред собом, скоро и саме мостове.
Његове ране Пешта није видела, али их је осећала. Није их показивао никоме, нити је било прилике за то. Тих година су крај обале пристајали бродови са којих су се градом разлегали звуци клавира и виолине, помешани са смехом или тихим жамором њему непознатих и наизглед срећнијих људи.
Пешта је покаткад, а затим све чешће, успевала да се искраде из својих отмених салона и да, заогрнута брокатом, дошета до обале на којој ју је чекао незнанац. Препуштала му се и шум скупог, пенушавог вина мењала за лако омамљујуће стихове, које су заједно говорили или писали. Око поноћи би се њиховим гласовима придруживали ветрови с југа и заједно творили складну полифонију, која је с временом потпуно исцелила ране незнанца.
Стихови су се још дуго одбијали о дунавске обале, све док се, најзад, нису сјединили с њима. Они ретки, вични умећу слушања, кажу да их и данас чују. Тихе, али безвремено живе. (...)
Comments