Неговање културе сећања није наша јача страна, каже за Политику Драган Јаковљевић, чију је нову књигу Приче из огледала, насталу у Будимпешти, објавила Књижевна задруга Српског националног савјета Црне Горе.
Период епидемије и затворености имао је и своју добру страну, каже Драган Јаковљевић, књижевник. „Ако је епидемија ишта добро донела свету, то је управо низ добрих књига, и уопште, уметничких дела, која су га оплеменила”. Годину иза нас и он је провео пишући нову књигу „Приче из огледала” која је објављена овог јуна.
-"Приче из огледала" су настајале управо у то тешко време, али се у њима нисам директно дотицао короне, за разлику од многих мојих колега. Насловом сам желео да читаоцу дам до знања да, уколико се упусти у друговање са овом књигом, постоји велика могућност да после тога за њега више ништа неће бити исто, као што дубока загледаност у сопствени лик, у огледалу, неретко може да доведе до истог исхода - каже писац.
Драган Јаковљевић већ 25 година ради и ствара у Будимпешти. На почетку каријере био је дописник Јавног сервиса из Шумадије и Поморавља, данас је професор на државном Универзитету „Етвеш Лоранд” у Будимепшти, на Смеру за српски језик и књижевност. Новинарством се бави и даље, главни и одговорни је уредник „Српских недељних новина”, које настављају традицију „Сербских народних новина” из 1838. године.
„Причама из огледала” претходило је десетак његових књига есеја, прозе и песништва. У појединим књигама, попут „Тајне Павлове улице” или „Пештарења” јасан је утицај боравка у новој средини. У књизи „Приче из огледала” окренут је појединцу и његовим дилемама.
- Галерија мојих јунака је, рекао бих, шаролика по многим основама. Ипак, оно што их повезује и чини другачијима од окружења, јесте свеколика хиперсензибилност, често у споју са неким непожељним елементима људских нарави и актуелним поремећајима система вредности. Трудио сам се да у сваком од тих ликова читалац може да препозна, макар и делимично, некога из свог окружења, а онима који су довољно искрени према себи, можда ће се на овим примерима указати и неке сопствене слабости. Када до таквог препознавања дође, то практично значи да је пишчева порука примљена у свести онога коме је и намењена, што заправо и јесте циљ сваког ствараоца.
Колико Вам је за стваралаштво подстицајно то што радите у окружењу другог језика, једне другачије средине?
- Таквим разликама и сличностима посветио сам неколико својих књига есеја, насталих у првим годинама мог живота у Мађарској, која јесте суседна земља Србији, али су разлике у метналитетима два народа велике. Из своје садашње перспективе, могу да приметим како сам се, за ових четврт века проведених у Будимпешти, несвесно ослобађао неких не баш похвалних страна нашег метналитета и истовремено се трудио да оне добре задржим. Исто се дешавало и када је реч о мом односу према менталитету Мађара, од којих сам, чини ми се, преузео много тога позитивног, али сам за неке одлике тог менталитета ипак остао забрањена зона. Такви процеси су се, верујем, одразили и на моје стваралаштво, премда ништа од тога није било свесно предузимано с моје стране. Они који континуирано прате мој рад, неретко кажу како уочавају постепену трансформацију и Драгана Јаковљевића као писца, на том плану.
Да ли можете да наведете неки конкретан пример?
- Примера ради, осећам потребу да сада, много чешће него раније, у свакодневној комуникацији користим изразе попут: изволите, хвала, после вас, а нарочито опростите. Ова последња реч се, нажалост, готово изгубила из нашег вокабулара, а могла би много тога у нашим животима да промени на боље. Исто тако сам научио да не морам да се надвикујем са саговорником, да бисмо разумели један другог. Али са друге стране, није ми пошло за руком да разумем зашто у Мађарској не можете чути: "Излоли, дођи код мене на кафу". И уопште, кућне посете су нешто што се веома ретко практикује, а евентуални позив на пиће се више доводи у везу са гашењем жеђи него са потребом за разменом мишљења. Миcлим да су y Мађарској људи генерално усамљенији, али то вероватно примећујемо само ми, из јужног поднебља.
Пре неколико месеци објавили сте и занимљиво запажање о припадности неког писца. Како се дефинише „српски писац“, онај који ствара у Србији, и само у Србији, који ствара на српском језику? Да ли га управо то што поседује другачије искуство, искључује из антологија српске књижевности?
- Познато је српском друштву култура сећања није јача страна, за разлику рецимо, од Мађарске, где се о томе веома много води рачуна. У мађарским градовима ћете на фасадама готово сваке треће, четврте зграде видети обележја која подсећају да је ту рођена, живела или стварала нека позната личност из света науке или уметности. Код Срба, нажалост, тога има у минималној мери. Треба ли се онда изненађивати што се данас мало ко у Србији пита шта раде наши писци, научници, уметници у расејању? Недавно је мој колега, шеф напег Смера за српски језик и књижевност Универзитета ЕЛТЕ у Будимпешти, управо у "Политици", изјавио како му се чини да у Србији и не знају да ми постојимо. Делим његов утисак и када је реч о књижевности на српском језику која настаје у расејању, а посебно у земљама нашег региона. Тачно је да ми, писци из расејања, повремено имамо књижевне промоције на еминентним местима у Београду, али то по правилу бива на нашу иницијативу. С временом се, искрено речено, човек умори од таквих самоиницијатива, које некоме могу да личе и на наметање. Стиче се утисак да се организовањем промоције једне књиге искључиво писцу чини велика услуга, а ја мислим да ипак није тако.
Наша (не)заступљеност у антологијама и зборницима које издају књижевна удружења у матици је прилично тужна прича. Готово је немогуће бити заступљен у њима, а не бити у блиском окружењу приређивача, премда не бих рекао да они нису упознати са нашим постојањем. Ми просто, са те удаљености, не можемо да им узвратимо ничим од онога што можда очекују, тако да на крају таквих антологија обично следи нека врста правдања, како "веровантно постоје и други квалитетни аутори, али да они приређивачима нису познати". На крају нас, у таквим напоменама, колективно означе трагикомичним изразом "непрочитани писци", премда многи од оних који су у тим антологијама заступљени нису издали ниједну књигу. За неке састављаче зборника и антологија, како сами рекоше, ми и не спадамо у српске писце, што је скандалозна констатација.
Због чега се наши аутори, који вероватно има више у свету, искључују из књижевних прегледа, или бар нису довољно присутни?
- После прве и друге књиге, које су објављене у Мађарској, наивно сам веровао да од аутора зависи у којој мери ће његова дела бити присутна у матичној земљи. Док су тада многи из Мађарске у Србију шверцовали сухомеснату робу и качкаваљ, ја сам у торбама кријумчарио сопствене књиге, како би читаоци у Србији могли да их пронађу у књижарама. Међутим испостављало се, а и данас је тако, да је то узалудан посао. Ако вам књигу није објавила нека од малобројних, нама недоступних, великих издавачких кућа у Србији, које имају своје ланце књижара, примерци ваше књиге завршиће ван домашаја било чијег погледа, тамо где продавци доспевају уз помоћ мердевина. Дешавало се да пакети мојих књига остану нераспаковани у подруму књижаре и да после неколико месеци добијем извештај да ниједна књига није продата. Тако је и са осталим писцима из расејања. О томе да ће се књига наћи у излогу неке од српских књижара, аутори из дијаспоре могу само да маштају. Много пута је било речи о томе да би, ако је већ тако, писцима из расејања требало омогућити да своја дела пласирају барем у једној, специјализованој књижари у матичној земљи, али се, нажалост, остало само на речима. Док се то не догоди, до наших књига читаоци могу доћи само у библиотекама већих градова Србије, којима их редовно шаљемо, као и на промоцијама и књижевним вечерима, када их организујемо. На сву срећу, друштвене мреже и могућност презентације путем интернета, писцима из дијаспоре помажу да обавештавају читаоце о својим новим издањима.
„Приче из огледала” издала је Књижевна задруга Српског националног савјета Црне Горе: како је дошло до ове сарадње?
- Оно што би, по мени, требало да чине институције наше матичне земље, а посебно културна дипломатија, коју практично и немамо, учинио је Српски национални савјет Црне Горе, на челу са др Момчилом Вуксановићем. Као члан сталне Конференције српских организација из земаља региона, која обухвата све суседне земље, та организација је покренула велики издавачки пројекат у оквиру којег су објављена издања по два српска аутора из сваке од земаља у окружењу, у којима живи српска мањина. То је нешто што до сада нико није урадио у што је најконкретнији вид упознавања јавности са стваралаштвом наших писаца из региона. Нисам сигуран да наши сународници из Црне Горе имају више среће од нас из Мађарске, када је у питању дистрибуција књига у Србију, али ће српске организације у региону свакако добити ова издања. У Мађарској је, на пример, држава та која окупља мађарске ауторе из окружења и чини не само да они ни у чему не буду запостављени у односу на њихове колеге из матице, већ ћете у будимпештанским књижарама неретко видети да централна места заузимају управо дела мађарских писаца из Србије, Румуније или Словачке. Таквом праксом јавности се упућују и одређене политичке и шире друштвене поруке и то се ради у свим гранама уметности. У Србији, нажалост, осећаја за тако нешто никада није било.
Александра Исаков
Политика, 24. јул 2021.
Comentarios