Драган Јаковљевић: Није срамотно писање, већ некултура коју рађа нечитање

Уласком такозваних друштвених мрежа у наше животе, а потом и наших живота у мреже, постало је свима доступно и оно што смо, колико јуче, сматрали својом интимом. Свету смо понудили личну и породичну фото-архиву, успомене са летовања, сцене породичних окупљања, рођенданских прослава, себе кад смо били мали и мало старији... Понудили смо такође и своје ближње, углавном без питања и дозволе. Са светом смо почели да делимо гогово све, па и неке редове написане "онако, више за себе".

Ред по ред, текст по текст, причица по причица, објава по објава и... постанеш писац, или пак "писац". Многи су своје литерарне покушаје или дела вредна пажње, објављена најпре на друштвеним мрежама, касније преточили у књиге. Има, наравно, и обрнутих примера: познати писци, у настојању да своја дела представе читаоцима, неке њихове сегменте радо деле са корисницима интернета и тако их подстичу да књигу потраже у књижари.

Све је то учинило да издавачка продукција добије на замаху, било да је реч о класичним или тзв. електронским издањима и да се све учесталије чује како "ето, сви нешто пишу" или како је "данас више писаца него читалаца". При том се овај лебдећи прекор односи на оне који пишу ("Забога, шта ће нам толики писци!"), а не на оне који не читају ("Нормално је да се данас мање чита!"). У оваквом поимању ствари препознајемо заговарање антицивилизацијског преобликовања света, који би, ваљда, требало да постане поприште борбе против те свеопште списатељске помаме, а не притив нечитања и његових природних последица: полуписмености, некултуре и примитивизма.

Да ли нам чињеница да тројица наших комшија нешто пишу - некада то и објаве, али се некада задрже на неупадљивој, исцелитељској моћи записаног - даје за право да поведемо хајку против њих, само зато што нам се чини да их је много и да им је труд узалудан, јер те редове у актуелном царству тренутног и испразног, наводно неће имати ко да прочита? Ако је чином писања овај свет у нечијем оку, макар и само у пишчевом, засветлуцао неким другачијим сјајем, лепшим и хуманијим, аутор је своју важну мисију остварио. То што зраке светлости која извире из његових редова ми, можда, мисмо одмах препознали, па им нисмо отворили пролаз ка дубинама сопственог мрака, не значи да се они нису ни родили и да већ не хитају да, оне који умеју да их виде и осете, дарују својим даровима: вером, надом и љубављу.

"Да, вреди мукотрпно стварати књигу, уз несаницу и губитак вида, јер је то, између осталог, ауторова борба против ништавила и јефтиних атракција којима смо свакодневно бомбардовани. То је начин да се остави траг у прашњавом времену у коме смо живели. Зато, господо аутори, пишите и објављујте, доћи ће ваљда неке нове генерације које ће, осим забаве и друштвених мрежа, имати времена и за читање и продубљивање знања", рече недавно мој драги професр и пријатељ Владимир Првуловић. И ја му верујем.