Прича коју ћу вам испричати није од оних које се догоде изненада или у тренутку. Почела је пре више година, када ме је господин Ђорђевић позвао телефоном и замолио да га превезем. Сећам се да је журио да стигне до издавача за ког је, премда већ у пензији, и даље редовно радио.
Чим је сео у мој такси и представио се, схватио сам да је реч о веома пријатном и виталном старијем човеку. Од тога јутра, мој задатак је био да га два пута недељно превезем до редакције, сачекам који минут да уреднику преда рукописе и да га потом вратим до капије дворишта у ком је становао.
Његова кућа била је од оних старинских, које у посматрачу буде носталгију за неким мирнијим и свакако тишим временима и која је, нисам питао како, ипак преживела урбанизацију тог дела града.
Господин Ђорђевић је био човек старог кова. На моје задовољство, у његовом друштву није било могуће не говорити и не смејати се, што се не може рећи за већину мојих данашњих муштерија. Признаћу вам да осећам како сваки мој покушај комуникације током вожње, изузев поздрава, сматрају скоро инцидентом, па се мој посао последњих година своди на принцип - ћути и вози.
Али, овај новинар и писац је био другачији. Говорио је како на своју формалну пензију никада није могао да гледа као на стање мировања и чудио се пензионерима чији се живот своди на јутарње посете пијаци и храњење голубова у парку.
- Важно ми је да будем користан. У супротном, не би имало смисла ни живети, зар не? - рекао ми је једном, док је улазио у такси и додао како је презадовољан тиме што има прилику да и даље пише и што се његови рукописи редовно објављују.
Једном сам га упитао зар му не би било лакше и јефтиније да текстове шаље издавачу имејлом, како то данас чине његове колеге. Тако не би морао да плаћа такси и да се два дана недељно вози кроз велеградску гужву. Али, видевши у том тренутку да су текстови које је држао у рукама били писани механичком писаћом машином, увидех бесмислиност свог питања.
- Не разумем вам се ја, пријатељу, у ту нову технику. Додуше, није да не бих успео и то да научим, кад је већ старијима од мене то пошло за руком, али нећу. Не да ми се! Читав живот сам провео с људима, не с компјутерима, па нека тако и остане - говорио је.
Ја, искрено, не спадам у оне који често читају књиге, а откад су нас телефони узели под своје, и новине ређе купујем. Али писце поштујем и ценим њихов труд да нешто написано остане иза нас. Било ми је драго, и слободно могу рећи велика част, што сам вожњом господина Ђорђевића годинама имао прилику да, макар и посредно, учествујем у нечему што смо и он и ја сматрали важним.
Сећам се усхићења на његовом лицу када сам га замолио да ми, док смо се возили, прочита део онога што је тога дана носио у редакцију.
- Заиста вас то интересује?! - готово да је ускликнуо, пре него што ми је прочитао своју најновију колумну.
Чинио је то са великим узбуђењем које сам осећао у његовом гласу. Ја сам пак, био поносан што ћу пре осталих читалаца сазнати шта се у списатељској радионици њиховог омиљеног аутора дешавало претходног дана.
Од тада ми је, на обострано задовољство, своје тек написане текстове редовно читао пре него што би их уручио уреднику, а потом бисмо живо разговарали о ситуацијама, људима и догађајима из његових записа. Понекад бисмо по завршеној вожњи још неко време остајали у таксију и размењивали мишљења или се селили у његово двориште и разговоре настављали у хладу липе, уз чашицу домаће ракије или вина.
Било је јасно да господин Ђорђевић живи усамљеничким животом и да има изражену потребу да са неким поразговара. Ја сам, међутим, његов слушалац и саговорник био не из сажаљења или пуке хуманости, већ зато што ми се чинило да тај талентовани и правдољубиви човек у својим текстовима покреће теме врло важне за сваког од нас и да сваким својим ретком овај свет чини бољим.
Добро се сећам како му је глас подрхтавао док ми је читао своје виђење човековог успеха и неуспеха. Наслућивао сам да се између тих редова крију многе велике истине, чије затамњење од стране других је, можда, аутору током живота ускратило неке радости, управо онда када је требало да му се догоде:
У свести нам се и данас понекад разлегне ехо небројених савета из детињства, упућиваних од стране старијих и искуснијих, брижно загледаних у нашу будућност, да се треба дружити и пријатеље стицати у кругу успешних, јер су тада шансе да постанемо попут њих веће. Ништа тада нисмо чули о саосећајности и нико да нам каже, дружи се са њим јер је племенит, па ћеш му можда постати раван; можда ћеш уз њега постати добар, или бар бољи човек.
Успех се, говорили су, мери бројем петица у школском дневнику и ђачкој књижици. Бити одличан, значи добити награду за наизуст изречене лекције из уџбеника и не лармати у учионици. О потреби да се за одличан успех знају и лекције хуманости и солидараности у периоду детињства, док израстају и морални постулати будућих људи, нико није рекао ништа.
И касније, када су нам, такође старији, такође искуснији и такође брижни, обично непозвани прискакали у помоћ саветима за избор будућег животног партнера, успех је била најчешће изговарана реч. И опет ништа о ма чему што би могло имати везе са истанчаним осећајем за правду, поштењем, племенитошћу или обзирима. Карактер у који би била уткана брига за заједничку будућност, за спољни свет, за своје и за ближње других људи, никада није биo на њиховој листи подвига успешних.
Прећуткивали су, или нису ни знали, да је подвиг похитати и пружити руку невољнику, а не клонити га се; да је успех сопственим рукама и умом остварити своје снове, а не добро се снаћи у животу; да похвале заслужују они који шансу за себе виде у раду на општем добру, а не у његовој разградњи; да се успех не доказује бројем диплома, већ племенитих дела, учињених ради добробити свих.
Док проповедају о спратовима, банкама и кубикажама, прећуткују вам да неуспех није изостанак било чега надокнадивог и самим тим склоног пропадању, већ помањкање човечности у срцу онога кога бирамо и његове истрајне доброте, водиље свакој коначној победи.
У сећању ми је остала и његова тиха патња због неправди које се чине људима од пера. Тешко је подносио то што су наши писци за живота занемаривани, ниподаштавани, вређани, па и прогоњени, да би се, након што се преселе на онај свет и тиме престану да буду опасност или нечија конкуренција, о њима писали хвалоспеви, установљавале награде са њиховим именима, а понекад и подизале бисте и споменици. Болело га је и то што нам се култура сећања гаси и што, како је говорио, свака генерација и свака нова власт, верују да свет почиње од њих.
Желим да се захвалим онима који своје мисли и даље, упорно, претачу у слова, речи и реченице, не допуштајући тим искричавим даровима, намењеним садашњем и будућем човеку, да неопажено ишчезну у варљивим сликама свакодневице.
Искрено поштовање за све оне који и даље верују да је борба за реч, утиснута у платно времена, исплативија од неких другачијих борби, у које човек одувек, па и данас радије и одлучније ступа, несвестан трулежи и пропадања којима су подложни плодови таквих његових ратова.
Има међу нама људи који доносе светлост, ретких и тиме драгоценијих, спремних да се свим својим бићем и данас боре како би прекинули ону несрећну нит која идеал неписмености, вековина негован од човека, повезује са данашњом генерацијом следбеника тог усуда, у небројеним појавним облицима примитивизма и прети да својом тамом засени и видокруге будућих.
Дивљење за оне који због таквог делања и таквих својих наума, остају најпре лажно непримећени, а потом и скрајнути, изопштени, презрени, одбачени, унижени, па и забрањени, али чију мисао ништа од овога не може да угуши и спречи да у облику који јој је Творац наменио, стигне до човека, свог јединог одредишта.
Хвала свима који су свесни да ниједна човекова мисао изворно није дар његовог ума, руке или било чега земаљског, већ делић велике и важне опоруке, одаслате из недокучивих нам предела Универзума. Али, од сваког међу нама зависи хоћемо ли имати снаге да те мисаоне драгуље препознамо, сачувамо и повежемо са осталим порукама из даљина, чије писање неће престати све док је међу нама људи светлоносаца, кадрих да нам их донесу, писао је господин Ђорђевић.
А онда се догодило нешто што је, како ће се испоставити, потпуно променило његов живот. Прошла недеља била је прва, у протеклих неколико година, у којој од мог клијента и, слободно могу рећи пријатеља, не беше никаквог гласа. До тада би ми обично дан раније најављивао у колико сати ће ме сутрадан чекати пред својом капијом.
Помислих да је можда болестан. С обзиром на то да је живео сам, сматрао сам природним да треба да га позовем телефоном и упитам да ли је све у реду и треба ли му помоћ. Међутим, на мој позив јавио се глас из аутомата, саопштавајући ми да је телефон бираног корисника искључен. Исти глас и исте речи чуо сам и током поподнева и вечери и то ме је онеспокојило. Да му се нешто није догодило у сну? Можда је пао на степеништу своје куће и чека помоћ? Шта ако су га провалници опљачкали и повредили?
После бесане ноћи, с нестрпљењем сам дочекао јутро и одмах сео у ауто. Наду да се господину Ђорђевићу ипак није догодило најгоре, будило ми је то што успут, у његовој улици, ни на огради, нисам видео ништа што би личило на умрлицу, коју у нашим крајевима поставља родбина преминулог.
- Кога тражите, господине? - дочекао ме је хладни глас човека у некој врсти униформе, чим сам стигао на одредиште.
Чувши да се распитујем за власника куће, благо се насмешио и рекао да је кућа прошле недеље продата и да управо очекује инвеститора који ће на том месту ускоро подићи стамбену зграду.
- Како продата? - био сам изненађен. - Господин Ђорђевић никада није најављивао такву могућност? И где је он сада?
- Не питајте мене... Знам само да овде није тај кога тражите и да је кућа испражњена. Узалуд са мном губите време, господине. Моје је само да чувам.
Како је кућа била окружена високим стамбеним зградама и није имала класичан комшилук, где бих се могао распитати о господину Ђорђевићу, није ми преостало ништа друго него да одем до редакције, до које сам га годинама возио. Рачунао сам да ће они знати у који крај града се преселио након продаје куће и ког дана га очекују са новим текстом.
Одмах сам се одвезао у други део града и покуцао на врата редакције, пред којима сам у ранијим приликама, чекајући господина Ђорђевића, обично прелиставао дневне новине или проверавао поруке у телефону. Међутим, млађа жена која ми их је отворила, није одавала утисак запослене у издавачкој кући. Била је одевена у кимоно живописних боја, док су јој из косе вириле две велике папилотне.
- Нема овде никакве издавачке куће, нити било чега сличног, драги господине. А тог Ђорђевића ми боље не спомињите! Шта сте му ви? - жена скоро да је викала, док ја нисам знао ни шта се догађа, нити како треба да реагујем.
Рекох да је човек ког тражим новинар и писац и да сам га својим таксијем годинама возио до ове адресе, како би уреднику предавао своје текстове, али да га већ недељу дана нема.
- Чувар који сада стоји испред његове испражњене куће тврди да ју је власник продао и нестао некуд, али ја у то не могу да поврујем, јер знам да је тако нешто господину Ђорђевићу увек било страно. Често ми је говорио да кућу не би продао ни за какав новац, премда је било примамљивих понуда од инвеститора - рекох.
Жена као да се мало смирила и, пошто ме је одмерила процењивачким погледом, рече да није згодно да о томе разговарамо напољу, па ми показа руком да могу да уђем.
- Дуга је то прича, господине, али пошто му нисте род, мислим да нема потребе да вас замарам детаљима. Укратко, ради се о једној неоствареној младалачкој љубави која је, изгледа, више од пола века чекала свој час и најзад дочекала да неке наводно усрећи, а да нас, остале, остави у великој невољи... - рекла је и за тренутак ућутала, док је прелазила руком преко уредно испегланог цветног столњака, а онда наставила:
- Знате, моја мајка је била велика љубав вашег пријатеља, још у младости. Романса се, не знам како, наставила после смрти мог оца, пре неколико година, на моје ужасавање и оштро противљење. Нисам могла да поднесем да се било који други човек ту налази, после мог оца. Можда сам погрешила, не знам, али то је увек било јаче од мене. Тек недавно сам сазнала да је он овде дуже време долазио по пар пута недељно, накратко, само да се виде, и то увек пре подне, док сам ја у кацеларији. Ето, то је та његова издавачка кућа, драги господине. Али, та превара није оно најгоре...
- А, шта је најгоре? - трудио сам се да сакријем да сам уплашен, јер се иза речи ове жене није могло крити ништа добро.
- Побегли су! - узвикнула је. - Замислите, чим је добио њен пристанак, одмах је продао кућу и неко друго имање. Нестали су без трага и оставили ме овде, са малим дететом. И шта сада да радим? Знате ли колико данас кошта чување деце, драги мој господине? Одакле ја то да платим?! - готово да је бризнула у плач.
Нисам желео да јој кажем колико ми је лакнуло и колико сам срећан због господина Ђорђевића и њене мајке, јер би то сасвим сигурно, резултирало мојим избацивањем из куће и ко зна каквим још очајничким потезима моје револтиране домаћице.
Устао сам полако и уз захвалност за пружену информацију и подељене породичне тајне, напустио њену кућу. Док сам седао у такси, задивљен истрајношћу и храброшћу свог времешног пријатеља и жене коју је волео, мисли су ми пловиле пут неких јужних крајева у којима, можда, њихова љубав сада налази своју мирну луку.
- И само да вам кажем... - тргао ме је глас жене која је још стајала на вратима. - Њена пријатељица ми је пренела да су јој се јавили из Андалузије. Не знам где им је то, али сам у шоку, као и ви, вероватно...
Уместо одговора, махнуо сам јој и кући стигао веома задовољан. Док сам паркирао ауто, приметих да је сувозачево седиште померено напред нешто више него што би требало, па га помакох назад. У том тренутку, на поду угледах папир, за који ми се најпре учинило да је рачун за обављену вожњу. Али када сам подигао хартију, испод подужег текста угледах потпис господина Ђорђевића. За разлику од чланака које је наводно носио у редакцију, овај текст није био писан машином, већ руком. У писму је стајало:
Ви, који понекад умете да кажете, а чешће да помислите, да су вам возови одавно прошли и ласте одлетеле; који у својим проседим власима не видите драгоцене дарове зрелости и драгуље искуства, већ разлоге за постиђеност и бригу; који у томе што животу више не хрлите безглаво, не препознајете одразе дуго стицане мудрости, него гашење неких ватри за које сте веровали да ће бити вечне... Ви, којима допола пуне чаше све чешће изгледају полупразне и који верујете да су смене неких горњих, атмосферских фронтова једино што би вам, можда, могло разведрити живот, зашто се стидите да признате да дух не стари и да се у вама заправо ништа није променило: да још умете и желите да летите ка неким својим висинама када су ветрови за лет повољни; да се и сада пред огледалом каткад детиње искревељите себи, јер вам је тако дошло; да вам насред улице или парка често дође да потрчите онако како "не доликује озбиљној особи", како су вас погрешно научили; да вам се поглед и сада, понекад, ненадано сретне са нечијим и тамо остане, заустављен неколико тренутака, а ви тада не знате шта бисте ни с њим, ни са срцем које само заигра неки свој чудни плес, јер су вам рекли да ништа од тога није за вас и да живот сада припада неким другим људима.
Време је да, за почетак, престанете да им верујете. Изнадићете се када осетите како после тога, полако, све почиње да поприма своје старе облике и токове и како поново постајете господари својих живота и својих снова. Тада ћете схватити и оно најважније: да су вас слагали када су рекли да је љубав срамотна.
Ђорђе Ђорђевић