Slavica Zeljković: (O)poruke "Muzičke kutije" Dragana Jakovljevića

Dragan Jakovljević: „Muzička kutija", zbirka priča, Budimpešta 2022.

Нова књига Драгана Јаковљевића „Музичка кутија“ доноси двадесет тематских и изузетно занимљивих прича. Свака од њих говори о обичном човеку, његовом карактеру, жељама, нескладу онога што он жели и што може, нескладу између себе жељеног и себе стварног, о различитом осећању света и живота, вишеструкости односа према другим људима, животињама, природи...

И као низ разноликих тонова све ове приче чине исту мелодију једне Музичке кутије. Фини, магични механизам за покретање Музичке кутије је читање. И управо прва прича „Безимена књига господина Б.“, посвећена је читању, које је према речима Стивена Кинга „јединствена преносива магија“.

Безимена књига господина Б. има чудесну моћ, она буди из духовне учмалости, везује видљиво са невидљивим, подстиче читаоца да и сам пише. Ево како кроз главног јунака говори аутор: „С временом, читање је прерасло у праву страст, па је, где год би кренуо, носио књигу са собом и користио сваки слободан тренутак да прочита понеку нову причу.“

У процесу читања, господин Б. на неосетан начин постаје писац. Из прочитаних прича, настају нове, његове приче: „Штавише, многих прича које су се отварале пред њим, није ни било у садржају, на крају књиге, нити је каснијим враћањем на прочитане делове успевао да их поново пронађе. Биле су ту само у тренутку читања, а онда заувек ишчезле и са страница, и из његове свести.Схвативши то, господин Б. закључи како би била штета да приче које су га из дана у дан све више одушевљавале и с временом постале његов живот, ишчезну тек тако, па поче да их записује.“

За тај необичан прелаз од читаоца до писца није имао објашњење, те у разговору са власником штампарије, господином Ш. рећи ће за свој рукопис „... чини ми се да ништа од тога није од овога света“.

И заиста, читање није само чин него је и процес, није механичко усвајање текста, него има моћ духовног преображаја, мењања идентитета читаоца. На крају приче, некадашњи страствени читалац, а касније нобеловац, господин Б. иза себе оставља књигу, као „јединствену преносиву магију“, неком другом, будућем читаоцу.

Аутор налази инспирацију у различитим сферама, а као ствараоца га највише окупирају психолошки профили његових јунака, људске душе. То су приче о другима, али и о нама самима. У њима се преплићу фантастични елементи са реалистичким приказима, лице и наличје живота, људске судбине у свој својој сложености.

Са ванредним приповедачким умећем, аутор постиже целовитост, сведеност и ефектне поенте сваке приче. „Музичка кутија“ Драгана Јаковљевића нуди право тематско богатство, при чему тражи пажљивог читаоца спремног да поникне у њену духовну, метафизичку димензију.

Кроз приче „Човек са трга“, „Хронологија једног ишчезнућа“, „ Ципеле са оног света“, „Демонстрант“, „Сусрет векова у Јожефвароши“ сусрећемо се са мистичним порукама. За читаоце овог приказа, издвојићемо у кратким цртама особеност ових прича која их разликује од других. У свакој од њих су присутни тајанствени детаљи као својеврсне поруке. Оне су нека врста литерарног трика који целокупну причу неочекивано завршавају.

Као што се судбине поигравају са људима, тако се писац поиграва са својим ликовима и догађајима. У првој причи господин Б. нам оставља књигу као мистичну поруку. „Прича о човеку са трга“ оставља значајну поруку о неизвесности, крхкости пролазности живота, исписана руком човека који као бескућник лута између овог и оног света: „Дрхтаји, зној и сузе, и сав напор уклесан у мостове наших сусретања, склизнуће лако, без најаве, ка понору који се под нама може отворити у тренутку једног јединог шапата. То је реч у невреме казана... Она, од које утрне душа.“

У причи „Ципеле са онога света“ такође је приказана скривена порука, овај пут сасвим кратка. Била је закачена за плишаног меду скривена у отвор димњака који се годинама није користио. Јунак ју је открио путем сна, ходајући кроз време од прошлости до будућности „у ципелама са онога света“. Поруку „Ако се вратимо“, оставили су бивши власници његовог стана, јеврејска породица одведена у логор за време Другог светског рата.

У причи „Демонстрант“ порука се крије у новинском чланку у виду мистериозне "грешке", јер уместо очекиваног датума када су одштампане новине - 27. март 1941, пред очима времешног, помало сенилног демонстранта, са закашњењем се појављује актуелни датум, 5. октобар 2000. Оба датума имају исте географске и сличне социјалне и историјске координате и односе се на демонстрације народа против власти и неслободе.

„Сусрет векова у Јожефвароши“ говори о месту на које нас некад живот доведе, као случајно, на коме се спајају и размењују мисли и идеје нас садашњих и некадашњих наших претходника. Време у свом протицању тада губи своје значење. Време је протекло и векови су различити, али људске тежње, питања, недоумице, трагања и лутања су иста. Аутор је на том месту, на које га је довела интуиција, сасвим реално осетио присуство својих пештанских сународника, чија имена није знао, и каже: „Не знам то ни сада, али осећам да смо премостили векове и додирнули се на неки чудан начин у овом романтичном кафеу.“

Такође, и остале приче имају литерарне поруке и значења, над којим се човек замисли и запита колико се људи, ма колико били блиски, познају, разумеју.

Прича „Дођош“ говори о болној издаји брата од стране брата. Јунак приче, Тихомир Бубања, принуђен је да напусти своју земљу јер га је у време Информбироа, по његовом мишљењу, пријавио пријатељ Илија као ибеовца. Много је пропатио живећи у страној земљи под дугогодишњом присмотром, а тек при крају живота добија поруку од брата коју му је у аманет оставио на самртничкој постељи: „Није Илија“. Увидом у свој полицијски досије открива да га потказао рођени брат. Прича завршава питањем без одговора: „Зашто, брате?“

У причи „Музичка кутија“, по којој је насловљена и књига, похрањена је порука која је за аутора непреболна успомена на драго биће. Испод поклопца кутије утамничена је музика, јер уколико би се огласила, аутор стрепи да ће га преплавити талас туге, и каже: „Године су прошле, а кутијицу још нисам отворио. Бојим се оне наше музике. Стрепим од себе, самог у њој.“

Порука приче „Дарови крај Ангелијанума“ представља један стари, изношени црвени шал. Он је за јунакињу посебна драгоценост. Она га свугде са собом носи као подсећање ко је била пре него што је постала славна. „Мој стари, црвени шал, научио ме је и ономе што је најважније: да се срећа не налази под оним светлима, где ме сада очекују, нити у аплаузима које ми дарују, већ у пријатељствима, добри мој.“

О сложености писања као стваралачког чина, говоре приче „Андалузија“, „Марина“ и „Сусрет векова у Јожефвароши“. Литерате, песници, уопште уметници, често су несхваћени од других, јер се од већине разликују по томе што стварност гледају својим унутрашњим, мисаоним оком, доживљавају је суптилније, емотивно дубље и снажније од других.

У причи „Андалузија“ лик господина Ђорђевића изриче став о положају књижевника и неправде које се неретко чине људима од пера. Дешава се да буду изопштени, критиковани, омаловажени или чак прогањани, али је чест случај да се након њихове смрти о њима пишу хвалоспеви и постхумно им се додељују књижевне награде. У причи „Сусрет векова у Јожефвароши“, аутор, упркос тежини писања, истиче важност стрљења, истрајавања и неодустајања. И то поткрепљује речима: „Јер успех и срећа су, кажу, као и зрело воће, најслађи када је здела у којој су обитавали већ празна.“ У причи „Марина“ истакнуто је да књижевно стваралаштво не зависи од награда и признања, од тога да се задиве други, него је оно унутрашња, духовна потреба онога који пише. На крају приче се каже: „Схватила је да од света који замислимо, а који је као такав једино могућ, не треба очекивати никакве дарове, јер он никоме ништа не поклања. Он нам само позајмљује сопствено време и пружа прилику да га својом пажњом, мудрошћу и љубављу преоденемо у срећу и да му га таквог вратимо, када нам буде јављено да је за то стигао час.“

Већина прича је написана у трећем лицу, аутор је сведок посматрач, а оне које су написане у првом лицу имају извесну непосредност и убедљивост, те се читалац неосетно идентификује са приповедачем и у њима препознаје елементе биографског.

Мотиви љубави, смрти, издаје, страха, усамљености, страсти, пријатељства, лицемерја и издаје, посрнућа, личне и колективне историје, мотив природе и односа човека према њој, слободе, отуђења... универзални мотиви преузети из живота и из индивидуалног ауторовог искуства.

Свака од ових прича доноси колоплет карактера, најчешће екстремних црта, које у свом претераном деловању одреде судбину јунака, као што је случај у причама „Хронологија једног ишчезнућа“, „Судњи дан“, „Мудрост на позајмицу“, „Марина“, „Руке“, „Пијаниста“.

Аутор се врло мало, а понекада уопште не задржава на спољним, физичким цртама својих јунака. Изузетак је лик господина Поповића у причи „Руке“ и лик Војина Ковача у причи „Пијаниста“. Физички опис ових ликова упечатљивије илуструје њихов карактер; строгоћу и крутост господина Поповића и дволичност пијанисте Војина Ковача.

Читалац се углавном упознаје са ликовима који су у причама психолошки осликани, као што су господин Драшко Јорговић, Адам, Симеон Тошић, браћа Тихомир и Марко Бубања, господин Ђорђевић, девојчица са црвеним шалом, Марина, Стојан, бака Јела.

Све приче су прецизно стилски обликоване. Свака прича читаоца држи будног и радозналог до краја. У свакој од њих је стварност виђена оком уметника коју писац отима од баналности. Очигледно да је на њима рађено, аутор им се враћао, сажимао их и дотеривао их како би било „речима тесно, а мислима широко“. Прича као књижевни жанр, тражи креативност на малом простору, вештину, досетљивост и суптилност, али захваљујући несумљивом ауторовом дару за писање, сви ти елементи су уткани у његове приче. Попут прања златоносног песка да се дође до зрнца злата, аутор бира теме и речи и даје унивезалне симболе и поруке. Он укршта време, води јунаке времепловом, даје својим причама ритам доживљеног, искуственог, осећајног.

Духовни простор аутора није имагинаран. Људи и догађаји у већини његових прича имају везу са његовим литерарним завичајем, Будимпештом, а прича „Молитва над шумаричким камен“, посвећена доброј бака Јели, има везу са биографским завичајем, Крагујевцем.

Приповедање Драгана Јаковљевића на први поглед делује сасвим реалистично и читаоца лако придобија управо та једноставност. Ипак, у тајанственим и чудним преливима неких догађаја које описује и преплету мисли и осећања јунака, приче добијају шире и дубље значење од онога што је записано. Људска природа са свим својим врлинама и слабостима је комплексна, те су и приче о њој такве. Аутор осветљава црте карактера ликова, али не на критички начин, нема приговора, осуде, не издиже се, не горди се, не дистанцира се од тога што пише, него се осети његово присуство у свакој причи, у свему што је људско, што припада човеку. Поруке које смешта у причу, не намеће, не потенцира, оне спонтано саме налазе пут до свести читаоца.

Не заборавимо да је аутор универзитетски професор и да је његова педагошка, едукативна вокација свугде и на сваком месту присутна. На вешт начин је уткана и у ове приче.

Хвала Драгану Јаковљевићу што нам је даровао „Музичку кутију“.