Polica sećanja: KAKO SAM POSTAO “ČOVEČULJAK IZ KUTIJE”

Odluka da život nastavim u Budimpešti označila je novu, možda najvažniju etapu u mom životu, ali sam sasvim siguran da do nje ne bi došlo da joj nije prethodio niz događaja, samo naizgled nevažnih i slučajnih. Mislim da među ljudima mog životnog doba nema nikoga ko u detinjstvu nije verovao da u radio i TV aparatima takođe žive ljudi. Ja sam ih zamišljao kao multitalentovane patuljke, raspoložene da nam, kad god poželimo, pričaju, pevaju i sviraju.

Naš veliki, starinski radio i televizor iz jedne od prvih generacija Elektronske industrije Niš, bili su kao stvoreni za takve stanare. Za razliku od današnjih modela koji su toliko tanki da se ni igla u njih ne bi mogla staviti, u oklopima onih nekadašnjih bilo je sasvim dovoljno prostora za sve patuljke iz radio-programa koje smo redovno slušali. Oni su, kako sam tada verovao, bili stalni stanari našeg radija, dok sam za poznata televizijska lica bio siguran da u TV kutiji borave samo dok im traje emisija i da potom nekim tajnim kanalima odlaze svojim kućama. Bilo mi je sasvim logično da mesto iza stakla našeg ekrana, u pauzi dok traju reklame, brzo ustupaju sledećim izvođačima.

Na moju veliku sreću, i naš radio i televizor imali su svetleće lampice, neku vrstu male ulične rasvete. Tako sam, vireći kroz sićušne rupice, mogao da nazrem uličice kojima su ti neobični ljudi prolazili i kućice u kojima su boravili. To što nikada nisam video nijednog od njih, pripisivao sam njihovoj sposobnosti da se brzo i u potpunosti transformišu. Meni to nikada nije pošlo za rukom i ne mogu reći da zbog tog svog “hendikepa” nisam patio.

Naravno da smo se Slavica, drugarica iz komšiluka sa kojom sam odrastao, i ja, svojski trudili da oponašamo ljude s televizije. Bili smo sigurni da će nam se, budemo li u tome uspešni, vrata sveta poznatih i popularnih veoma brzo otvoriti. Slavica je sebe pronašla u pesmi i igri, dok sam ja bio opčinjen anketama i razgovorima u studiju. Pomagali smo jedno drugom koliko god smo mogli. Ja sam uoči njenih nastupa pripremao improvizovanu scenu u našem dvorištu i pozivao publiku da dođe u zakazano vreme, dok je ona meni pažljivo i vredno pridržavala reportersku i studijsku opremu. Navažniji deo bio je mikrofon, sa dugačkim kablom u vidu creva za polivanje naše bašte.

Najpre sam po dvorištu presretao svoje roditelje, sestru, baku, strica, strinu i njihovu decu i postavljao im uvek isto pitanje: “Imate li nešto da izjavite za našu emisiju?”. Oni su se najpre trudili da osmisle i uobliče svoje odgovore, ali im je to kasnije dosadilo. Tragajući za novim sagovornicima, shvatio sam da ljudi iz komšiluka pitanja shvataju daleko ozbiljnije nego moji ukućani, pa smo Slavica i ja ubrzo proširili prostor za svoje delovanje. Prešli smo na ulicu, a malo pomalo i u komšijska dvorišta. Ja bih sa mikrofonom (proširenim delom creva koje je bilo predviđeno za spajanje sa slavinom) smelo išao napred, dok je Slavica za mnom, po potrebi, odmotavala ili zamotavala “mikrofonske kablove”.

Ni danas ne znam kako se u osnovnoj školi koja nosi ime Milutina i Draginje Todorović, saznalo za naš “program”, tek, učiteljica Milica Milovanović mi je jednoga dana rekla da vrlo dobro zna čime se bavimo i da je odlučila da me angažuje u nekim školskim sekcijama. Za razliku od dramske, u čijim predstavama se nikada nisam osećao prirodno, recitatorska mi je donosila više zadovoljstva.

Sastajali smo se dva do tri puta nedeljno i pripremali se za razna takmičenja i školske priredbe. Centralna svečanost je svakog maja bio Dan škole. Obeležavali smo ga veoma temeljno, programima u velikoj Gradskoj dvorani “Šumadija”. Sećam se kako sam, pred početak svake od tih priredaba, iza scene virio kroz rupice na ogromnoj crnoj zavesi i u publici pogledom tražio svoje najbliže. Takva potraga u prepunoj sali koja prima oko 600 gledalaca, nije bila nimalo jednostavna, pa ni sam ne znam kako mi je uvek uspevalo da svoju majku i druge članove porodice odmah prepoznam. Njihovo prisustvo me je činilo veoma ponosnim, ali je i pojačavalo moju, uvek prisutnu, početnu tremu.

Dok sam ja svoj doprinos školskim programima davao učešćem u recitalima, moja starija sestra je pevala u horu i često s ponosom isticala njihove uspehe na republičkom takmičenju u Šapcu. Izuzetno lepo je pevala i recitovala, a imala je i spisateljskog dara. Pravilno kazivanje poezije i proze učio sam od nje, krišom, a mislim da je i sa pisanjem bilo tako.

Zbog toga što sam bio potpuni antitalenat za matematiku, moj uspeh u školi je uvek bio “jako vrlodobar”, nikada odličan. Mislim da sam u to vreme bio jedini učenik sa konstantno istim uspehom, od prvog razreda osnovne, do mature. Nastavnici su mojim pomalo začuđenim roditeljima govorili kako je takav kontinuitet zapravo poželjan, pa ni oni ni ja nismo patili što, za razliku od moje sestre, nikada nisam bio odlikaš.

Osim toga, od nje me je razlikovala i moja antimuzikalnost. Da ne umem da pevam, bilo mi je jasno i kada me je nastavnica nakratko angažovala u horu. Nije bilo nikakvog načina da joj dam do znanja da su njene lepe želje i trud uzaludni, jer sam se bojao da ne pomisli da želim da izbegnem nove vannastavne obaveze. Pustio sam je da se u to sama uveri.

Dogodilo se to na jednoj probi, kada je, gotovo šunjajući se kroz učionicu, išla od jednog do drugog učenika, ne bi li otkrila ko od nas falšira. Kada je stigla do mene, tiho je, više za sebe, rekla: “A da, to je to…”. Odmah mi je laknulo, jer je to značilo da više ne moram da dolazim tamo gde sam, prema sopstvenom osećanju, sve vreme bio bela vrana.

Prvi “ljudi iz radijske kutije” koje sam upoznao uživo, bila su dvojica tonskih snimatelja Radio Kragujevca, uz čije sam programe odrastao, a kasnije ih i kreirao. Ko je tog osmog marta, dok su snimali program naše recitatorske sekcije, mogao da nasluti da će im jednan četrnaestogodišnjak, dubokog glasa (posledica pubertetskog mutiranja), ali još uvek dečačkog lica, za nekih desetak godina postati kolega i družbenik u studiju jedne od naslušanijih radio stanica u Jugoslaviji, a preko nje i na talasima Radio Beograda i čitavog sistema udruženih radio stanica naše zemlje?

Kada sam kasnije primljen među stanare te magične kutije, nikada se nisam usudio da naše tonce upitam zašto su me onoga dana, prilikom snimanja školskog osmomartovskog recitala, na kraju pozvali da pred mikrofonom kažem još nešto, bilo šta, što sam odaberem. Naravno da taj dan nikada nisam zaboravio, ali sam bio ubeđen da oni jesu. Strahovao sam da bih mogao biti ismejan ako im kažem kako sam, “možda se sećate, ja onaj dečak koga ste u Osnovnoj školi ‘Milutin i Draginja Todorović’, pre deset godina, zamolili da vam još nešto odrecituje…”. Tako nešto nikada nisam mogao da prevalim preko jezika, a sumnjam da bi i danas bilo drugačije.

(Nastavak sledi…)