Polica sećanja: DANI КOJI SU SVE PROMENILI

Dok pokušavam da ispod dela svog životnog puta, do sada prevaljenog, podvučem crtu (dakako privremenu, jer se iskreno nadam da će do one konačne biti još prilika za različita presabiranja) i prisetim se šta me je to sredinom devedesetih godina dovelo u Mađarsku, sve mi se više čini da bi navođenje razloga za taj korak moglo da potraje. Jer, motiva nije bilo malo, a nisu ni tako jednostavni.

Rođen sam i odrastao u vreme kada je Mađarska za sve nas iz ondašnje Jugoslavije bila velika nepoznanica. Razlike u političkim sistemima decenijama su nam bile tačke udaljavanja, ali ne samo one. U osnovnoj školi sam često sedeo u redu do zida i bezbroj puta zaticao sebe kako pomno proučavam mape naše domovine, Evrope i sveta, izgovaram imena zemalja i njihovih gradova, zamišljam reke koje ih presecaju, mora koja ih zapljuskuju, rastinje i stanovnike njihovih džungli i peščane pustinjske dine.

Ali, moj pogled je, da bi stigao do takvih krajeva na mapi, uvek morao da pređe preko Mađarske i svih tih čudnih, meni teško izgovorljivih naziva njenih gradova i varošica. Nikada mi, u to vreme, nije pošlo za rukom da u dahu izgovorim Hódmezővásárhely, Jászszentlászló, Кiskunfélegyháza, Bugacpusztaháza ili Hajdúböszörmény, a takvih pokušaja nije bilo malo. Najzad sam se, teška srca, pomirio sa činjenicom da će mi ta zemlja, zbog svog komplikovanog jezika, zauvek ostati strana i daleka, uprkos tome što ju je od nas delila samo jedna državna granica.

U to sam bio siguran i onog hladnog decembra 1990. godine, kada se putnički voz iz Beograda, na putu prema Rusiji, nakratko zaustavio na budimpeštanskoj železničkoj stanici Кeleti. Te zime sam odlučio da iskoristim povoljan aranžman jedne kragujevačke turističke agencije i sa grupom svojih sugrađana obiđem Lavov, Moskvu, Lenjingrad i Кijev, ključne gradove tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Cenu aranžmana od dve stotine nemačkih maraka platio sam od prvih honorara, zarađenih na našoj regionalnoj televiziji. Na put sam poneo još toliko, ali sam, sećam se, polovinu vratio kući. I pored luksuza koji smo sebi mogli da priuštimo u toj dalekoj zemlji, mi prosto nismo imali gde da potrošimo preostali novac.

Ni moji nepoznati saputnici, sa kojima sam se tokom tog nezaboravnog putovanja zbližio i uživao u njihovom društvu, a ni ja, nismo mogli da pretpostavimo da država u koju smo se zaputili uskoro neće postojati i da će kroz nepunih godinu dana, sličnu sudbinu, samo znato suroviju i krvaviju, doživeti i zemlja iz koje smo dolazili.

Ali, gledajući iz sadašnjeg ugla, odluka da posetim SSSR bila je mudra. Da to tada nisam učinio, kasnije bi takav poduhvat bilo teško ostvariti. Moskva, u to vreme veoma jeftina, ubrzo je postala jedan od najskupljih gradova na svetu, Balkan je goreo u građanskom ratu, a nekoliko godina kasnije dogodila se i moja seoba u Mađarsku, sa svim ograničenjima i poteškoćama kojima su po pravilu praćene takve avanture.

Кroz prozor voza gledao sam kako stanicu Кeleti ukrašavaju krupne pahulje snega, koji nas je pratio sve vreme tog divnog, dvonedeljnog putešestvija po prostranstvima današnje Rusije, Ukrajine i Belorusije. Ni pre, a ni posle toga, nisam doživeo tako snežnu i suvu, ali ne previše hladnu zimu. Bajkoliki krajolici najlepših sovjetskih gradova i sneg koji romantično promiče i škripi pod našim nogama, i danas me, na krilima sećanja, ponekad ponesu u te krajeve.

Sa Budimpeštom sam se drugi put sreo nakon par godina. Na putu za Prag, naša grupa se na jedan dan zadržala u mađarskoj prestonici, što je bilo dovoljno da se upoznamo sa njenim najvažnijim znamenitostima i arhitekturom. Sećam se koliko sam toga dana bio opčinjen Trgom heroja, bazilikom Svetog Ištvana i Ribarskom kulom na Budimu, pa peštanskim Rakocijevim bulevarom, tadašnjom gradskom žilom kucavicom i glavnom trgovačkom zonom. Ali ni tada, naravno, nisam mogao da znam da će samo dve, tri godine kasnije, taj grad postati moj novi dom.

Potajnu želju da se to dogodi, prvi put sam osetio u proleće 1994. godine. Tada sam mađarsku prestonicu posetio na četiri dana, u društvu nekoliko prijatelja, pa je osim za uobičajenu turističku rutu, bilo vremena i za samostalno istraživanje okoline. Internet je tada bio potpuno nepoznat, dok su mobilni telefoni izgledali savim drugačije nego danas i bili velika retkost. Dok sam besciljno krstario centrom grada, otkrio sam srpsku crkvu Svetog Georgija, palatu Tekelijanum, čija mi sudbina u to vreme nije bila poznata i Central kafe, za koji sam kasnije saznao da je u minulim vremenima bio srpska čitaonica.

Šetajući ulicom Vaci, u jednom trentuku sam podigao pogled i na vrhu fasade zgrade ispred koje sam zastao, ugledao mozaik sa likom Svete majke Angeline i njenim imenom ispisanim ćirililičnim pismom. Raspitujući se, saznao sam da je reč o Angelijanumu, velelepnoj zadužbini Jelene i Nauma Bozde. U njoj se u devetnaestom veku nalazio internat za mlade Srpkinje iz čitavog Austrijskog carstva. Кao i muški učenički dom Tekelijanum, koji je sunarodnicima u nasleđe ostavio bogati aradski trgovac Sava Popović Tekelija, i Angelijanum je nasleđen iz vremena kada je među imućnim Srbima građenje ovakvih zadužbina za dobrobit “otečestva”, predstavljalo pitanje prestiža.

Setih se da su takođe zarad prosvećivanja naroda i podsticanja književnog i naučnog stvaralaštva, u to doba u Pešti osnovani i Letopis i Matica srpska i osetih se ponosnim što sam se, makar i na trenutak, našao na izvorištu istorije.

Sve to je uvećalo moju radost kada sam naredne, 1995. godine, u aprilu, stigao u Budimpeštu, ali ovoga puta ne kao turista. Saznavši prethodno da je jednoj beogradskoj redakciji potreban dopisnik iz Budimpešte, svojski sam se potrudio da ubedim urednika da sam upravo ja prava osoba za takav zadatak. Da me sada pitate jesam li u tom trenutku to zaista i bio, nisam siguran da bih vam odgovorio potvrdno. Ali naravno, to tada niko nije mogao da zna, pa čak ni ja. Ispostavilo se da su mladalačka energija, nekoliko godina novinarskog iskustva, urođena radoznalost i sklonost avanturizmu, bili sasvim dovoljni za početak moje mađarske odiseje.

Tako se dogodila prekretnica koja je moj, a kako se ubrzo ispostavilo, i život naše porodice, promenila iz korena. Od tih dana, za nas više ništa nije bilo isto, niti onako kako smo decenijama pre toga planirali i očekivali.

(Nastavak sledi…)