Nečija zlatna koka potkopava temelje civilizacije

Tekst o pogubnim posledicama takozvanih "rijaliti" programa objavio sam pre tačno deset godina. Od tada do danas, paukove mreže kojima kreatori ove vrste bolesti zavisnosti, uz pomoć državnih "regulatornih tela" i pojedinih medija pronalaze i koriste svoje žrtve, značajno su se namnožile. Posledice ove vrste medijskog nasilja na psihu prosečnog gledaoca i kolektivno mentalno zdravlje su dugoročne. Najkonkretnije su vidljive ovih dana, u srpskim školama i na drugim javnim mestima.

Granica između javnog i privatnog se, usled sve učestalijih udara tzv. fenomena "rijaliti šou" na osnovne vrednosti ljudske civilizacije, nezadrživo pomera u pravcu pretvaranja naše privatnosti u javnu scenu sa najvulagrnijim sadržajima. Ako vas upitam šta je to što iz sfere čovekove intime još uvek nije razgolićeno i kao takvo ponuđeno na TV poslužavniku milionima voajera svih vrsta, sumnjam da ćete se setiti nekog preostalog detalja.

Evropska civilizacija je do te mere potrošila sve resurse na kojima je počivala zabava miliona, da joj nije preostalo ništa drugo nego da počne da grize sopstvenu suštinu u ubedi sebe samu, a i sve ostale, kako je samožderstvo vrhunski doživljaj koji treba slediti.

Pravo svake individue na privatnost i slobodu bili su doskora postulati na kojima se zasnivala civilizacija našeg kontinenta. Evropa se ovim vrednostima toliko dičila da se činilo kako je spremna da podnese veliku žrtvu da bi ih kao kulturološki model nametnula svima sa drugačijim pogledima na svet. A onda joj se dogodio "rijaliti šou", koji je u srpskim uslovima dobio istu ili vrlo sličnu medijsku ambalažu, sa zanemarljivo malim modalitetima.

Cilj je bio brisanje kategorije intime iz čovekove svesti, kroz pretvaranje sobe „rijaliti programa”, a potom i svih ostalih soba, u javne arene. Borba u njima, naravno, nije bezazlena, jer se vodi do moralnog i svakog drugog posrnuća učesnika i saučesnika, odnosno posmatrača-voajera i eliminisanja svega što je do tada predstavljalo granicu koja je bila čuvar njegove zone privatnosti kao sigurnog utočišta od radoznalog oka mase.

Кreatori ove vrste zabave motivišu nas da, kao što izuvamo prljave cipele, i intimu ostavimo negde po strani kao nepoželjni element u areni u kojoj se skrnave i ruše okviri naše civilizacije i kulture. Umesto njih, medijske kuće, čak i one u kojima smo donedavno videli svetioničare postulata zvanih sloboda i privatnost, nude nam princip totalitarizma, u kojem su jedni kao dobrovoljni taoci neprekidno posmatrani velikim svevidećim okom, dok su svi ostali u njemu.

Oni prvi motiv za svoju ponižavajuću ulogu, koja vrvi od vulgarnosti i neljudskog, vide u novcu ili izlasku iz anonimnosti kroz nuđenje na prodaju jedinog što još imaju – sopstvene intime. Za razliku od samo telesne prostitucije, gde bi slogan mogao da glasi „zaviri mi u utrobu”, u prodavnici zvanoj "rijaliti šou" dijapazon onoga što se nudi je nešto širi, što znači da u njoj predmet prodaje nije samo telo, već i sve drugo iz sfere intimnog.

Tako dolazimo do istine da je naša privatnost danas uslovljena tržišnim principima i da je zarad novca i prepoznavanja na ulici ili u štampi, sve dozvoljeno, pa i udaranje na osnovne ljudske vrednosti. Obilatu podršku TV stanicama u tom rušilačkom stampedu daju štampani mediji i internet portali, što dovodi do toga da „rijaliti šou” nije samo fenomen koji organizuje i posreduje u kupoprodaji naše privatnosti, već i naš stalni životni pratilac.

Prema mišljenju psihologa Tijane Mandić, postojanje "rijaliti šoua" je daleko manje problematično i manje pogubno u zemljama u kojima je izgrađen čvrst sistem vrednosti, odnosno njihova društvena hijerarhija. U Americi se, kaže ona, tačno zna šta je “Mek Donalds”, a šta zdrava hrana, šta je “džank zabava”, šta je kultura... I sve ima svoje pravo mesto. Кod nas je, nažalost, poremećen sistem vrednosti, pa se neki ljudi svečano oblače i kada idu u “Mek” po pljeskavicu. A rijaliti programi uopšte, kao i “Veliki Brat”, nisu ništa drugo nego “dete” koje je tehnološki vrlo moćno, ali je retardirano. Ono se, kao takvo, s apsolutnim besmislom “igra” svojim “igricama”. Jer, zašto inače trošiti ionako malo vremena koje ljudi imaju, na gledanje tuđeg života?

Svako primitivno pleme koje igra oko vatre i razgovara sa svojom porodicom i prijateljima danas je daleko naprednije od polovine čovečanstva. U “rijaliti" programu, kao i na drugim “realnim televizijama”, više se ne mogu uvesti finese – granice irealnog se stalno pomeraju, više nema stepena slobode šta može da se vidi pred kamerama, a šta ne. Učesnici mogu i da se poubijaju ili da uđu u seksualni odnos koji će pratiti milioni gledalaca, smatra Tijana Mandić.

Zanimljivo je istraživanje koje je na temu strukture gledalaca ovih serijala sprovela kompanija “Nilsen“. Među gledaocima rijaliti programa “Farma“, veći procenat čine žene nego muškarci. Кada je reč o uzrastu, ovaj program najgledaniji je među populacijom starijom od 60 godina, a najmanje među decom mlađom od 9 godina. Ako se ima u vidu obrazovna struktura publike, većinu čine oni sa osnovnom školom ili bez ikakvog obrazovanja, dok su na drugom mestu gledaoci sa završenom srednjom školom.

Najbrojniji gledaoci „rijalitija” su mladi između 25 i 29 godina, a ženska publika je nešto brojnija od muške. Gledaoci sa srednjim obrazovanjem su najbrojnija televizijska publika ovog programa.

Sociolog Milan Nikolić smatra da u modelu rijaliti šou programa postoji mnogo elemenata koji povlađuju nezdravoj i socijalno neprihvatljivoj želji ljudi da prodru u tuđu intimu. Privlačnost zbog koje ovi programi obaraju sve rekorde gledanosti vrlo je, smatra on, kompleksna i ima nekoliko slojeva. Prvo, reč je o tome da ovakve emisije zadovoljavaju bazičnu ljudsku znatiželju, povezanu sa željom da se zaviri u tuđi život. Iz istog razloga ljudi vire kroz ključaonice i prozore tuđih kuća ili postavljaju skrivene kamere u tuđe privatne prostorije. U pitanju je, kaže on, nezdrava radoznalost usmerena ka zabranjenoj privatnosti drugih. Prosto, imamo potrebu da saznamo ono što drugi od nas žele da sakriju.

Кada su u pitanju programi u kojima učestvuju poznate ličnosti, prisutna je želja da ih vidimo u intimnim okvirima, koji su nam inače nedostupni. Želimo da ih posmatramo dok se svađaju, kupaju ili dok imaju seksualne odnose, što ih skida sa pijadestala na koji su u našoj svesti postavljeni dok smo ih gledali na sceni. Ljudi imaju potrebu da odvuku zvezde u naše narodno blato, da ih vide u situacijama u kojima se oni ponašaju kao obični ljudi, a u kojima mogu i da im se rugaju ili smeju.

Prema Nikoliću, važan faktor zbog kog je gledanje rijaliti šou programa tako uzbudljivo jeste i činjenica da se učesnici pred našim očima bore za nagradu. Uživanje u posmatranju takmičenja je stara potreba, ukorenjena u čovekovoj prirodi, a ovde nam se pruža uživanje da pratimo kako se učesnici među sobom bore, kako formiraju interesne grupe, svađaju se jedni s drugima i nikada ne biraju sredstva da bi došli do pobede.

Posebna mogućnost koju televizije pružaju gledaocu je da lično učestvuju u ishodu takmičenja. Glasanjem i šansom da izbacuju učesnike, publici se daje nesvakidašnji osećaj moći. Osim bazične znatiželje koju rijaliti programi u ljudima zadovoljavaju, prema stanovištu psihijatra Milana Milića, jeste u tome što nude ono najniže, koje najviše i skreće pažnju ljudi: seksualnost i nasilje. On to ne smatra novinom, jer su, kako kaže, sve kulturološke zabrane ljudima oduvek bile najinteresantnije.

Ako ovakva interesovanja i nisu novina, novo je svakako to što u pospešivanju zadovoljenja ovih nagona kroz kolektivni voajerizam, najaktivnije učestvuju mediji, od kojih se u mnogim oblastima očekuje upravo suprotna, edukativna misija. Ono što nije pošlo za rukom diktaturama, epidemijama i prirodnim katastrofama, danas očito vrlo lako uspeva rijaliti programima.

Zahvaljujući medijima kao perjanicama u promociji nekulture, primitivizma i javnog zadovoljavanja animalnih ljudskih nagona, lice naše civilizacije danas je prekriveno kulturološkom nečistoćom. Ali, iako joj ovaj šljam i te kako preti, razlog zbog kojeg će naš svet nestati ne leži u samom postojanju tog tereta. Našu propast najavljuje premali broj pojedinaca spremnih da se iskreno bore za spas žila kucavica dveju najvećih tekovina naše civilizacije – čovekove slobode i njegovog prava na privatnost.