Dragan Jakovljević: ŠTA BIVA KAD POVERUJEMO FEJSBUKU DA SMO SLAVNI I UTICAJNI

Pita me jedan mladi čovek, koji se interesuje za medije, da li ćemo u njihovom razvoju uskoro doći do faze kada “nekoliko ocvalih gospođa, ljutih na sebe i ostatak sveta, postaju kreatori javnog mnjenja”. Dopalo mi se to što je moj sagovornik uočio konture ovog zanimljivog procesa, pa mu rekoh da je moj odgovor DA, s tim što ovakva praksa nije samo izgledna, već je i uveliko prisutna. Kako? Jednostavno. Ako, primera radi, hiljadu spomenutih gospođa danas na svojim Fejsbuk profilima napiše da je “Pera Perić lažov i prevarant” i ako svaka ima barem stotinu pratilaca, ovakva, ničim argumentovana ocena lika i dela gospodina Perića, postaće dnevno štivo za najmanje sto hiljada korisnika društvene mreže. Treba li napomenuti da je tiraž sa tolikim brojem primeraka bilo kojih dnevnih novina danas teško zamisliv, a kamoli ostvariv? To znači da je svaki korisnik Fejsbuka, Instagrama i drugih sličnih mreža postao svojevrsni medij, uveren da bez ikakvog ograničenja može, ako želi, da obriše svoje cipele o život bilo kog čoveka na kugli zemaljskoj. Medijsko brisanje cipela tuđim životom, ili pak veličanje istog do kosmičkih razmera, skopčano je sa nebrojenim oblicima manipulacija. Ostvarivanje ličnog interesa putem očiglednih manipulacija danas je nešto što se toleriše, podrazumeva, pa i očekuje. Uzmimo za primer edukaciju kroz koju prolazimo kada želimo da naučimo kako da dođemo do posla. Svi priručnici za tu veštinu upućuju nas na što uspešnije plasiranje SEBE, po cenu da sve druge dovedemo u situaciju da budu ispod nas. Spuštanje na nivo da moramo da uveravamo ljude koliko smo kvalitetni i vredni, nekada je bila praksa koja je kod većine ljudi izazivala stid i gnušanje. Danas je ona uobičajena, poželjna, a često i obavezna. Isticanje SEBE u prvi plan (početak rečenice neizbežnim “JA”) nezaobilazni je deo svakodnevne komunikacije, posebno kod mladih, u meri koju malo ko smatra neobičnom. Ne treba biti stručni analitičar, da bi se primetilo kako makijavelistički princip (“cilj opravdava sredstva”) u mnogim sferama postaje nosilac primarnog sistema vrednosti. Ljudi više ne biraju sredstva kojima će u prvi plan istaći SEBE, kako bi iz tog isticanja ostvarili neposrednu korist, po pravilu na štetu nekog drugog. Postalo je potpuno nevažno kako će se osećati onaj ko je takvim ponašanjem pogođen. Živimo u vreme u kome je školovanim novinarima oduzet zadatak da nas u javnosti pohvale ako zaslužimo, ili pak iskritikuju, takođe prema zasluzi, jer sada sve možemo sami. Gotovo svaki korisnik duštvene mreže se, kao jedan mali medij, upinje da predstavi SEBE u najlepšem svetlu, najčešće delimično ili potpuno lažnom; da svako obraćanje drugima počinje rečju JA; da nam saopštava šta je danas obedovao, sa kim se sastao, kako se očešljao i obukao, kao najvažniju informaciju na svetu. Doživeo je da svojih “pet minuta slave” u očima komšija, prijatelja i poznanika, više ne treba da čeka. Takvu slavu kreira na Fejsbuku, lično i odmah, makar mu se popularnost kretala u virutelnom krugu od desetoro ljudi. Nekima je taj broj sasvim dovoljan. Sujeta zadovoljena, osećaj slave apsolviran. Egocentrizam je, podsetimo se, nesposobnost ličnosti da svet posmatra iz ugla drugog pojedinca, već isključivo iz sopstvenog, koji se apsolutizuje. Karakteriše ga intenzivna preokupacija sobom i preterani stav prema sopstvenoj važnosti i nezamenljivosti. Kod deteta do šest godina starosti, koje još nije naučilo da u obzir uzima potrebe drugih ljudi, već samo sopstvene, egocentrizam je uobičajeno i prirodno stanje sveti, koje se nažalost, u naše vreme proteže sve do nekih zrelih, pa i poznih godina života. Prateći televizijske programe i društvene mreže, uočavamo da ljudi sa izraženim narcisoidnim poremećajem ličnosti danas bivaju vrlo popularni u društvu, sa mnoštvom pratilaca, samo zato što su u stanju da primenom manipulativnih tehnika predstave sebe i svoj životni princip „JA, PA JA”, kao najbolji mogući. Ustupanjem medijskog prostora i pridavanjem pažnje takvim osobama, kao i praćenjem sadržaja koje objavljuju na društvenim mrežama, neminovno postajemo njihovi zatočenici, čega najčešće nismo svesni. Uz to, ostajemo i bez sopstvenog vremena, jedinog resursa kojim nas je priroda širokogrudo darovala pri rođenju. Odluka o tome kako ćemo ga potrošiti, samo je naša.