Dragan Jakovljević: ČARAPE NAŠEG DETINJSTVA

Vunene čarape bile su stalni kućni pratilac mog detinjstva. Baka Dara, majčina mama je, posle prerane i iznenadne smrti očeve mame Bogdine, nekoliko godina živela sa nama, u porodičnoj kući na kragujevačkoj Pivari. Čuvala je više mene nego moju stariju i daleko ozbiljniju sestru, dok su roditelji radili. Iako je naša baka imala problema sa vidom i nosila naočari visoke dioptrije, sve vreme boravka kod nas bavila se ručnim radom. Dok mi je za vunene čarape koje je plela bilo jasno čemu služe, u to vreme nisam baš bio siguran koju bi svrhu mogle da imaju mnogobrojne šustikle i miljea različitih oblika i veličina, u koje je moja baka sa iglama u rukama bila zagledana tokom većeg dela dana.

Naravno da takvo pitanje nikada nisam mogao da izustim, ne želeći da uvredim baku koju sam mnogo voleo. Ali, ona kao da je iz mog pogleda osetila da želim upravo to da je pitam.

- Baka želi da ti ostavi nešto po čemu ćeš je se sećati, kada je više ne bude... – rekla mi je jednom.

Ja sam se, međutim, nasmejao njenim rečima i odmahnuo rukom. Кao i sva deca koja se u tom uzrastu još nisu suočila sa odlascima dragih ljudi, verovao sam da će moja baka i roditelji živeti zauvek. Činilo mi se da vreme protiče tako sporo, da će, ako uopšte dođe, časovi rastanaka stići u nekoj veoma dalekoj budućnosti koju niko ne može da nazre i da je zato nepotrebno razmišljati o tome. Niko od nas nije ni bolestan ni bespomoćan, da ne bi mogao da živi u nedogled, mislio sam.

Zato sam u to vreme na ručne radove moje bake više gledao kao na njenu potrebu da se nečim bavi, a i da nas iz praktičnih razloga snabde vunenim čarapama za zimu, nego na želju da nam ostavi rukom opipljiva svedočanstva svog postojanja. Štaviše, ja sam se tih čarapa kao školarac stideo, ne želeći da ih nosim bilo gde osim u kući i, eventualno, u školi, u danima kada se nije trebalo izuvati. Predrasuda koju sam verovatno preuzeo od svojih vršnjaka, govorila mi je da vunene čarape nose samo „seljaci“. Pri tom, naravno, nisam imao u vidu stanovnike sela, već ljude koji ne mare za pristojno odevanje i modu.

Pristajao sam da ih nosim i prilikom sankanja, jer se ispod dubokih čizama nisu videle. Deca iz našeg dela grada sankala su se niz veoma strmu Ulicu kapetana Lukića. Ona tada još nije bila asfaltirana, a ni naročito prometna. Zato je tokom zimskog raspusta zatvarana za saobraćaj i prepuštana nama, deci.

Ne sećam se da je tih sedamdesetih godina ijedna zima prošla bez obilatog snega, na našu ogromnu radost. Moj komšija i školsku drug Dragan Planić je, spuštajući se na sankama niz našu ulicu velikom brzinom, negde na njenoj sredini, jednog predvečerja pokupio moju majku koja se polako, pešice vraćala s posla, idući uzbrdo, i zajedno sa njom se munjevito spustio u podnožje našeg Pivarskog brda. Na sreću, povređenih tokom ove neobične vožnje nije bilo, pa se tog događaja majka kasnije često prisećala sa smehom.

U kuće bismo ulazili tek predveče, kako bismo uradili domaće zadatke, večerali i pripremili se za sutrašnji dan. S vrata su me, još zadihanog i mokrog od snega, dočekivali prijatni glasovi sa našeg starog radija. U pola pet je počinjao „Dnevnik“, emisija popularnog Radio Кragujevca. Ta stanica je, uz prvi, a nešto kasnije i drugi program RTS-a (tada RTB) bio jedini medij koji smo mi, a i mnogi naši sugrađani, redovno pratili.

Divio sam se načinu na koji su nam urednik Dragiša Petrović i spikeri Vinka Кnežević, Branka Orestijević i Vladimir Nikolovski prenosili najnovije gradske informacije. Moji ukućani su bili začuđeni, a čini mi se i pomalo zabrinuti zbog toga, verovatno smatrajući da za dete mog uzrasta nije prirodno da se toliko interesuje za privredne, društvene i komunalne probleme našeg grada. Ja sam, međutim, radio slušao jer sam bio opčinjen kristalno jasnim izgovorom, savršenom dikcijom i intonacijom kojom su nam se ljudi sa radija obraćali, pa bih ponekad zaticao sebe kako ih, potpuno nesvesno, imitiram. Tada nisam ni slutio da ću jednoga dana postati njihov kolega i prvi saradnik. 

Baka se, u vreme mog pubertera, vratila na selo, ali to nije imalo nikakvog uticaja na našu bliskost. I dalje smo bili privrženi jedno drugom i često se posećivali. Nažalost, ona je u kasnijim godinama u grad sve češće dolazila zbog lekarskih pregleda, a ja sam je u tim prilikama pratio do obližnje ambulante i zajedno sa njom čekao u dugim redovima ispred ordinacija. Godinama bi nam na dar donosila i po koji par vunenih čarapa, „da nam se nađu“ tokom zimskih meseci, u to doba veoma hladnih.

Moja majka, kao zaposlena žena, nije stizala da se bavi ručnim radom. Slobodno vreme je posvećivala vođenju domaćinstva i vaspitavanju dece. Međutim, kada su se bakine zalihe čarapa vidno smanjile i kada je kao penzionerka dobila više slobodnog vremena, majku smo sve češće zaticali s pletivom u rukama.

Nastavila je i kada se, godinu dana posle mene, preselila u Mađarsku. Desetak godina se predano bavila vaspitavanjem mališana u zabavištu pri Srpskoj školi u Budimpešti, ali je popodneva i večeri često provodila pletući džempere i vunene čarape ne samo za nas dvoje, već i za deo porodice koji je ostao da živi u Кragujevcu.

Posle dvanaest godina provedenih u mađarskoj prestonici, u jednom trenutku je osetila potrebu da se vrati u rodni kraj. Nakon povratka, u Кragujevcu je požvela još desetak godina, okružena pažnjom moje sestre i njene porodice.

"Znam da ne nosiš vunene, ali uzmi ih, za uspomenu", rekla je jedne zime sa suzom na ivici oka, kada sam je obišao u našoj porodičnoj kući. 

Dok sam primao njen poslednji dar, preda mnom se iznenada otvorila istina da je glas srca snažniji od svakog uma i da za njegova umovanja razum ne mari, jer ih ne poznaje.