Dragan Jakovljević: ZBOGOM, EVICE

Bilo je to pre skoro tri decenije, u vreme kada sam počinjao da radim kao stalni dopisnik beogradskih redakcija i kada još nisam znao da će mađarska prestonica s vremenom postati moj novi dom. Mađarski jezik tada još nisam znao, a nije bilo ni mnogo prilike da čujem srpski. Tih godina je komunikacija putem interneta bila gotovo nepoznata, a satelitska i kablovska televizija još u začetku, pa su mediji iz Jugoslavije, koja se u to vreme raspadala, bili potpuno nečujni i nevidljivi sa mađarske strane granice.

Jedina oaza u kojoj sam mogao da kažem da se osećam skoro kao kod kuće, bila je redakcija tadašnjih „Srpskih narodnih novina“, koje je uređivao prof. dr Petar Milošević (tada nisam ni slutio da ću ga, mnogo godina kasnije, zameniti na oba njegova radna mesta – i u novinama, i na fakultetu, kada je otišao u penziju). Osim Pere, tada sam u njihovim prostorijama, u Nađmeze ulici, zatekao i čika Ljubu Tomića, lektora i jednog od naumnijih ljudi koje je srpska zajednica imala, Nevenu Šišković, veoma dragu devojku, tada studentkinju, koja je ponedeljkom u jedini kompjuter koji su imali na raspolaganju, unosila tekstove saradnika pisane na pisaćoj mašini i Evicu Šišković, novinarku Srpske redakcije Mađarske televizije i saradnicu „Srpskih narodnih novina“.

Evica mi je, već prilikom našeg prvog susreta, ispričala kako je, ne tako davno, bila u sličnoj situaciji kao ja, ali u Srbiji, našoj matičnoj zemlji. Studirala je u Beogradu, koji je za nju praktično bio strani grad i u kome se suočavala sa sličnim osećanjima koja su mene pratila u Pešti, s tim što je za nju olakšavajuća okolnost bilo to što je od ranog detinjstva poznavala jezik zemlje u koju je došla da se usavršava.

Nikada neću zaboraviti srdačnost i toplinu sa kojom mi je Evica, jednog letnjeg predvečerja, otvorila vrata svog doma. Tada sam već znao da moji budimpeštanski sugrađani nerado pozivaju u goste ljude koji im nisu najbliži rod ili dugogodišnji, provereni prijatelji, pa sam se i iz tog razloga osećao počastvovanim. Dugo smo Evica, njena sestra Nevena i ja te večeri sedeli i prijateljski ćaskali, što mi je pomoglo da osetim i onu drugu, topliju i srdačniju stranu ovog velikog grada.

Sećam se koliko sam bio iznenađen kada sam na zidu Evičine dnevne sobe ugledao njen portret, crtan olovkom nekog, očigledno veoma talentovanog umetnika. Imala je duge pletenice, što mi je bilo veoma simpatično. Ona se, na moju konstataciju da je slikar veoma verno preneo njen lik na papir, slatko nasmejala i rekla da to nije ona, već njena mama, iz rane mladosti.

Кasnije sam imao čast da u peštanskoj srpskoj crkvi upoznam i njenu mamu, veoma dragu i izuzetno skomnu gospođu koja je, uz moju majku, dugo godina bila jedan od najredovnijih posetilaca našeg hrama u centru mađarske metropole.

Кada sam se, krajem devedesetih godina, i zvanično pridružio redakciji naših peštanskih novina, Evica je, i pored hronične užurbanosti koja u stopu prati sve novinare, uvek nalazila vremena i imala strpljenja da meni, novajliji u njihovim redovima, olakša te prve korake u svetu štampanog novinarstva u Mađarskoj. U to vreme, godinu dana sam stanovao u Budimu, u stanu njene najbolje prijateljice Marte. Danas se često i sa nostalgijom sećam perioda provedenog na Kostolanjijevom trgu i dugih šetnji sa mojom tadašnjom kućnom ljubimicom Arom, oko jezera sa fontanom, okruženog gustom trskom i drugim rastinjem.

Кasnije su nam se poslovne staze radvojile, ali je svaki moj novi susret sa Evicim i dalje odisao specifičnom vrstom humora, ležernošću i željom da na ovaj svet gledamo kao na mesto koje bi moglo postati savršeno mesto za život, ako bismo svi na tome poradili.

U vreme dok je radila kao sekretar Srpskog pozorišta u Mađarskoj, naši susreti su, sticajem poslovnih okolnosti, bivali nešto ređi, a kada je otišla u penziju i najavila da više nema mogućnosti da sarađuje ni u novinama, oprostili smo se prijateljski, uz moju napomenu da će, ako poželi da nam se ponovo pridruži, za nju vrata redakcije biti uvek otvorena.

Nekoliko poslednjih godina, Evicu sam povremeno viđao u „našem“ tržnom centru, koji je smešten nekako na pola puta od njenog do mog kvarta i u tim prilikama sam imao utisak da uživa u slobodi koju joj je omogućila penzija. Ali, naišla je epidemija korone koja je i tu njenu, a i slobodu svih nas, omeđila i mnogo toga promenila u našim životima.

Pre izvesnog vremena, od Evice sam dobio imejl u kojem je pisala: „Dragi Dragane, pošto pomalo tonem u sivilo svakodnevice, htela bih da te upitam da li postoji mogućnost da, eventualno, radim neke intervjue, odnosno razgovore, za naše novine. Nije reč o honorarima i zaradi, sigurna sam da razumeš... Mogli bismo se videti u mom komšiluku, u parku oko Trga Ludivik, kada dolaziš u šetnju sa svojim kućnim ljubimcem Mikijem. Pozdravljam te! Evica – Šišika“.

Ovom njenom javljanju sam se veoma obradovao i odgovorio da joj prostor u „Srpskim nedeljnim novinama“ stoji na raspolaganju i da bi nam portreti zanimljivih ličnosti i razgovori sa njima dobro došli. Dogovorili smo se da mi se javi kroz par meseci, kada sastavljanje ugovora sa stalnim saradnicima bude aktuelno i da posle toga započnemo novu etapu naše saradnje.

Međutim, nakon višemesečne tišine za koju sam mislio da je Evici potrebna kako bi se još malo posvetila sebi i nekom svojim „malim radostima“, kojih su novinari tokom svog radnog veka uglavnom lišeni i ostaju ih željni, stigla je tužna vest. Juče nas je zauvek napustila, preselivši se u nepregledne božanske visine.

Zbogom, Evice. Neka te u tvom novom domu anđeli prate i čuvaju.