Dragan Jakovljević: Upoznao sam svog uhodu

Došlo je, dakle, vreme da se i ta kuća sagradi. Posle dugogodišnjeg iščekivanja i mučnih pitanja postavljanih sebi, da li smo Miki i ja zaista toliko beznačajne pojave na ovom svetu da nemamo svoje uhode, najzad smo ih dobili. Naviknuti na dosadašnja virtuelna praćenja preko Fejsbuka, bliske susrete sa nama nepoznatom osobom nismo mogli da ne shvtimo kao osobitu privilegiju. Zbog njegovog marljivog, višednevnog uhođenja, moja malenkost je značajno porasla u sopstvenim očima, a mislim da je i Miki u svojim.

Кako se kasnije ispostavilo, taj nepoznati čovek me je, na osnovu svoje slobodne procene proglasio neprijateljem broj jedan za naš trg i ulicu, potom i za kvart, grad, državu, pa i čovečanstvo. Odluku da spase svet od uništenja koje mu je navodno zapretilo od mene, doneo je u trenutku kada sam, ne očekujući pomnog posmatrača, prosuo po travnjaku šaku pirinča za izgladnele i promrzle ptice. Golubovi, vrapci i po koja vrana su odmah doleteli i pozobali svoj doručak, a zatim ostali da još neko vreme zahvalno skakuću, cvrkuću i guguču. Time su mi davali do znanja da sam toga jutra učinio nešto dobro. Temperatura je mesecima oko nule, pa mi je bilo sasvim jasno da će bez ponekog zrna pirinča ili korice hleba, moje pernate komšije teško dočekati proleće.

Ali, nepoznati posmatrač je u mojoj potrebi da budem društveno odgovoran, video nešto sasvim drugo. Za njega je to bio deo paklenog plana za uništenje ljudske vrste. Najpre je sa pristojne udaljenosti prekorno mumlao kako je zabranjeno hraniti ptice, kako one zapravo i nisu ptice nego leteći pacovi, kako će se zbog mene svi porazboljevati i poumirati od zaraznih bolesti koje golubovi i vrapci šire.

Stojim tako i pretvaram se da ga ne čujem. Ćutke bacam zrno po zrno na travnjak, dok Miki radoznalo posmatra šta se dešava. Ali, stoji i naš pratilac. Sada je već glasniji i govori bez prekida, ujednačenog ritma i tonaliteta.

Iz džepa vadi telefon i počinje da snima. Ne smeta mi, ali mi nije ni drago, pa pomišljam kako mu kapuljača na mojoj glavi sigurno kvari posao. Najzad, kada sam pticama bacio i poslednje zrno, po treći put čujem kako spominje leteće pacove.

Jedino što sam poluglasno izustio pre nego što smo zbunjeni Miki i ja nastavili svojim putem, bilo je da me na pacove ne podsećaju ptice, nego on. Nisam to rekao tek tako ili da bih ga uvredio, već zato što sam zaista to mislio. Čovek mi je neodoljivo ličio na iskeženog glodara iz jednog starog crtanog filma. Blagodeti demokratije, uostalom, svakom građaninu garantuju mogućnost da iznese utisak o bilo čemu na ovome svetu, pa zašto i ja ne bih iskoristio to svoje pravo. Osim toga, to što mi neko izgleda ružno ili liči na pacova, stvar je ličnog ukusa, a o tome se nikada ne raspravlja.

Mislim, međutim, da je upravo to bio trenutak kada je praćenje počelo. Možda ga na udaljenosti od dvadesetak metara, kolika je u narednim satima bila naša fizička distanca, ne bih ni primetio, da nije sve vreme na uhu imao telefon i da nije, stvarno ili navodno, glasno razgovarao sa policijom. Vidno se trudio da cela ulica čuje kako nekoga obaveštava gde se trenutno Miki i ja nalazimo, u koju ulicu smo upravo skrenuli, koji pešački prelaz prešli.

Na Balkanu su se, posebno u neka ranija vremena, ovakve situacije rešavale veoma jednostavno i brzo. Mirno mu priđeš, jednim potezom ga sravniš sa zemljom i nastaviš svojim putem. Mađarska je, međutim, nešto sasvim drugo, a i mobilni telefoni su u velikoj meri potisnuli takvu tradiciju.

Miki i ja smo se zato trudili da umorimo ili barem zbunimo našeg uhodu, pa smo često menjali pravac i neočekivano skretali u ulice, uličice i prolaze našeg kvartovskog lavirinta.

U jednom trenutku osetih kako me ova igra mačke i miša pomalo umara. Polako se bližio početak mog onlajn predavanja, pa je dalje bavljenje našim pratiocem postajalo besmisleno.

Na putu prema stanu ulazimo u tržni centar Korvin gde se, kakve li slučajnosti, pred nama ukazuje čovek iz obezbeđenja. Obradovan ovim neplaniranim susretom, govorim mu kako nas nepoznati čovek uporno prati i molim ga da nas oslobodi ove neprijatnosti.

Pacoliki uhoda, iznenada utanjenog glasa, tada postaje tužibaba i do detalja počinje da objašnjava badigardu kako sam ja, hraneći ptice, prekrišio zakon. On je zato, kao savesni građanin dužan da o tome obavesti policiju i ne dozvoli mi da pobegnem.

Vidno zbunjeni čuvar sleže ramenima i ne skriva da bi najradije želeo da nas se obojice otarasi. Ako se sve dešavalo napolju, a vidim da jeste, ja za to nisam nadležan, govori saosećajno i okreće nam leđa.

Nije bilo druge nego da Miki i ja zapretimo uhodi da se neće dobro provesti ako nastavi da nas prati i da potom ubrzamo hod. Ispostavilo se, međutim, da je za njega moje upozorenje bilo inspirativno, pa je sa još većim elanom nastavio da nas sledi.

Na samom uglu moje ulice, blizu ulaza u zgradu, iznenada sam se okrenuo i uslikao ga. Tada se brecnuo, okrenuo par puta oko svoje ose, kao da krije lice, ali je fotografija ipak uspela. Početak predavanja se uveliko bližio, pa smo Miki i ja žurno ušli u zgradu, ostavljajući neznanca da se, nalik papagaju u kavezu, šetka  po pločniku.

Možda bih od tog trenutka na ovaj događaj počeo da gledam samo kao na običnu neprijatnost, da se čitava priča na ovom mestu završila. Međutim, nekoliko minuta pred moje onlajn uključenje, jasno sam čuo policijske sirene. Zvuk je postajao sve snažniji i počeo da mi para uši, što je u Budimpešti pravilo, bilo da čuvari reda žure da spasu nečiji život ili pak voze automobil na pranje.

Bacam pogled kroz prozor dnevne sobe, koji je okrenut na suprotnu stranu od ulaza, i vidim kako dva plavo-bela automobila pod intervencijom skreću u našu ulicu. Ubrzo mi nestaju iz vida, ali čujem kako se zaustavljaju blizu naše zgrade. Nekoliko prolaznika usporava hod na raskrisnici, zastaje i radoznalo gleda prema ulazu.

Dok uključujem računar, u žurbi da ne zakasnim na predavanje, kroz glavu mi prolazi scena kako mi usred izlaganja, pred svim slušaocima, policajci ulaze u stan, traže da krenem sa njima i kako snimak mog hapšenja postaje hit na svim društvenim mrežama.  

Brzo zaključavam zaštitnu rešetku i sve tri brave na ulaznim vratima, gasim svetlo u hodniku i zatvaram se u radnu sobu, zajedno sa Mikijem. Molim ga da nipošto ne zalaje ako neko pozvoni, jer bi oni sa druge strane vrata tada bili sigurni da upravo tu živi onaj opasni čovek sa psom, koji bi da uništi čovečanstvo. Miki me gleda, kao da razume.

Nekoliko trenutaka pre početka predavanja, još jednom oprezno gledam kroz prozor, ne pomerajući zavesu. Osećam olakšanje dok se policijski automobili polako udaljavaju i posmatrači na raskrsnici razilaze. Bi mi jasno da verovatno nikada neću saznati da li je policajce doveo moj uhoda ili se baš u tom trenutku dogodilo nešto drugo. Pažnja usmerena na predavanje koje je upravo počinjalo, ubrzo je potpuno potisnula ovaj događaj, uključujući i moju dilemu.

„Ako ste mislili da ste me se tek tako rešili, prevarili ste se, gospodine!“, rekao je neko iza mojih leđa, dok sam sutradan, ispred „Lidla“ na štalištu Кorvin, razgovarao sa komšinicom Gocom Đerđ. Sreli smo se slučajno i zastali da popričamo, što smo činili kad god bi nam se putevi u našem kraju ukrstili.

Čuvši nepoznati glas oboje se okrenusmo, a Gordana se na srpskom poluglasno upita ko li je i šta hoće od nas ta čudna osoba. Кao da ju je razumeo, čovek reče kako ni sada nije kasno da pozove policiju i uhapsi onog koji krši zakon i, hraneći ptice, dovodi živote ljudi u opasnost.

Ponašao se isto kao i prethodnog dana. Započeo je glasni razgovor telefonom, sa nekim ko je, navodno, trebalo da odmah dođe i uhapsi me. Pri tom je Miki, kao izraziti mrzitelj buldoga, sa toliko žestine napao njegovog psa da sam ih jedva razdvojio.

Ukratko objašnjavam komšinici šta je po sredi i izvinjavam se, uz obećanje da ćemo razgovor nastaviti narednih dana.  

Dok nas prati prema stanu, uhoda neprekidno i jedva dolazeći do daha, govori kako mi spasa nema, kako ću odgovarati pred zakonom zbog izazivanja opšte opasnosti i kako mi zatvorsko odelo ne gine.

Poučen njegovom strategijom, uključujem telefon i glasno, da i on čuje, simuliram razgovor sa policijom. Objašnjavam gde treba da dođu, kako izgleda manijak koji me danima prati, čime mi i na koji način preti.

Кrajičkom oka vidim kako prelazi na drugu stranu ulice i, ne prestajući da me prati, uvećava rastojanje koje nas deli, na nekih pedeset, šezdeset metara. Dok ulazim u zgradu, dovikujem mu da slobodno sačeka jer policija stiže odmah, a i ja, čim odvedem psa u stan.

Ne znam da li je sačekao... Ne verujem. Mislim da su takvi kukavice.

Subota je. Dok izvodim Mikija u večernju šetnju, pored nas prolaze grupice mladih, željnih noćnog provoda. Ispred obližnjeg dragstora neko nekome prodaje drogu. Nakratko kao da se cenjkaju, ali je posao već sledećeg trenutka sklopljen.

Iza sledećeg ugla je kockarnica „Las Vegas“. Ispred velike, svetleće reklame, vremešne i oskudno odevene prijateljice noći strpljivo čekaju da ih neko od gostiju koji su te večeri imali sreće na ruletu, odvede u hotel ili barem iza grma.

Oni drugi, kojima je sreća u kockarnici okrenula leđa, traže i pronalaze klupe na kojima će da zanoće. U priči im se pridružuju beskućnici obneznanjeni od alkohola, mokrih zadnjica i razbijenih noseva.

Budimpešta tako nastavlja da živi svoj uobičajeni život, ostavljajući potpuno ravnodušnim dežurne gradske uhode, brojne i revnosne. Oni se u to doba odmaraju i pripremaju za sledeće jutro kada će, silno zabrinuti za kolektivnu budućnost, nastaviti da prete spasiocima nekih drugih živih bića, citiraju zakon i zaključuju da je njihova smrt za ljude najbolje rešenje.

Polako se mirim sa tim da svako treba da radi svoj posao: okoštali pisci zakona svoj, policajci svoj, vrle uhode svoj, a ja svoj. Tako ovaj, do sada lojalni podanik države u kojoj živi, nikada osuđivan i nikada kažnjavan, postaje potpuno spreman da deo svojih mesečnih primanja izdvoji za globu, ukoliko mu bude nametnuta. Ako je to cena za spas nekih nevinih Božjih stvorenja, o čijem kraju niko od nas nema pravo da odlučuje i koja me još iz daljine prepoznaju i od mene očekuju spas sred zimske studeni, rado ću je platiti. Tako ću biti siguran da nikakav zakon i nikakve uhode nisu u meni ubili potrebu da makar i najskromnijim gestom pokušam zaštitim one koji pred mojim očima pate.

Nijedna kazna mi neće pasti teško, jer ne vidim u čemu je bilo čija patnja drugačija od moje, pa bio taj neko golub, vrabac ili vrana.