Dragan Jakovljević: Ulica mojih prijatelja

Roman “Tajne Pavlove ulice” je bez velikih predumišljaja s moje strane čitaocima otkrio ponešto od onoga što se u njoj zbivalo ili se moglo dogoditi. Sada, nekoliko godina kasnije, osećam blagu grižu savesti što nikada ništa nisam napisao o dvema susednim, meni podjednako dragim ulicama: Futo (trčeća) i Nap (sunčana).

Prolazim njima svakoga dana po nekoliko puta, već decenijama. Ulice kao ulice, sasvim obične, reći će neko. Ali, meni su drage iz jednog posebnog razloga. U njima žive moji prijatelji: Drugar, Prvovenčana, Arija i Harfa.

Drugar mi je fizički najbliži. Viđamo se na uglu Prater i Futo ulice, tik prekoputa mojih prozora i terase, gde već dvadesetak godina živi. Zelenim izdancima sa vrhova svojih grana, još uvek golih, veselo mahne i obraduje me početkom svakog marta. Zna koliko ovaj junski blizanac u meni čezne za prolećem, pa mi uvek prvi obznani njegov dolazak.

Pamtim kako su Drugara kao mališana doneli i posadili tu, na ćošku, bez mnogo nade da će preživeti svekoliki čovekov nemar. Prevalio je teške godine detinjstva, rastao, granao se i postao gorostas. Sa svojih petnaest metara visine i zadivljujućom krošnjom danas suvereno vlada našim raskršćem.

Pogleda uprtog u moje prozore, namigne mi i nasmeši se za svako dobro jutro, za svaki dobar dan i svaku laku noć. Da hoće, mogao bi da svedoči o mojim radostima, nemirima i tugama. Sluša me i savetuje, hvali i kudi, dopušta i zabranjuje, napada i brani, teši i isceljuje. Zato je Drugar.

Tridesetak metara dalje, u Futo ulici, živi Prvovenčana. Кada nas niko ne čuje i ne čita, zovem je Šljivica, jer me izgledom podseća na mlado stablo voćke, iako mi je jasno da je ona nešto sasvim drugo. Odlučili smo da je, kada nismo sami, ipak ne zovem Šljivica. Kaže da je ime Prvovenčana suptilnije i uzvišenije i da odgovara njenom ranoprolećnom izgledu.

Od sveg rastinja u okolini, ona procveta prva i, dok naši ostali zajednički prijatelji još spavaju, počinje da se kiti svojim snežno belim laticama i od njih pravi sebi venčiće. Tako i mene, do tada utonulog u dugi zimski dremež, probudi i podseti da je topliji deo godine već tu, pred vratima.

Nedelju ili dve kasnije, pridružuju nam se Arija i Harfa. Prva stanuje pedesetak metara dalje, takođe u Futo ulici, a druga odmah iza ugla, ispred stare Muzičke škole u Ulici Nap. Arija je, kako sam čuo, japanska trešnja. Nazvao sam je tako jer me njeni krupni aprilski cvetovi podsećaju na baršunaste glasove i raskošne kostime nekih, omiljenih mi primadona budimpeštanske Opere.

I Harfa je svoje ime dobila iz sličnih razloga. Kad god posmatram kako se njeno tamnocrveno lišće i tek rođene ružičaste latice veselo igraju na povetarcu, obasjane prolećnim suncem, odnekud začujem zvuke harfe, pa i kada su prozori Muzičke škole zatvoreni i kada u njoj nema nikoga. Tada zastanem i neko vreme provodim pod Harfinom krošnjom, opčinjem čarolijom koju stvara savršeni sklad njene lepote i muzike.     

Ima među nama i ljudi koji, kao i ovi moji prijatelji, nenametljivo čine da se posle svakog susreta sa njima osećamo bolje. Da li zbog okrepljujućih reči podrške; iskrenog osmeha bez velikih reči; pogleda koji sve kazuje ili ruke zadržane nekoliko trenutaka na našem ramenu…

Mnogo je načina na koje takvi ljudi ulaze u naše živote. U njima retko ostaju dugo. Stižu i zastaju pokraj naših aura samo naizgled slučajno i sa nama provode vreme koje je, po čovekovom sudu uvek kratko. Ali, o tome brine neko drugi, sveprisutan i našem oku nevidljiv. Meri, premerava i naposletku odvaga taman onoliko vremena koliko je potrebno da se dve bliske duše sretnu, dodirnu i podare jedna drugoj neka od svojih blaga: utehu, snagu kroz nova nadahnuća i druge putokaze ka isceljenju.