Kada govorimo o etapama do sada prevaljenim na našim životnim putanjama, često ih delimo na one pre i posle ulaska interneta u naše kancelarije, dnevne i spavaće sobe. Besede o preinternetskom vremenu neretko su praćene blaženim izrazima naših lica. Ali, seta u glasu kojom odišu takva prisećanja, ustupa mesto grubljim tonovima čim na red dođu novotarije našeg doba i prigovari na račun njihove brzine i površnosti. Ne spadam u kritizere tog tipa, što ne znači da nemam običaj da se, kao sada, prisetim nekih blagodeti vremena u kojem nam svet u svom elektronskom obliku nije bio na dohvat ruke, niti je imao prilike da bez pardona proviruje, ulazi i vršlja po našim životima.
“Čestitke, izvolite čestitke…”, i sada čujem eho povika uličnih prodavaca koji, uprkos minulim decenijama i načinu života drugačijem od tadašnjeg, nije iščezao, već se i dalje razleže u sećanjima sredovečnih i starijih stanovnika naših gradova. Mislim da sam prve čestitke kupio, napisao i poslao u drugom ili trećem razredu osnovne škole. Do tada sam s velikom znatiželjom i uživanjem gledao kako ih moji ukućani, rodbina i komšije pažljivo biraju i šalju jedni drugima poštom. Pomalo sam se čudio što ispraćaju stare i dočeku naredne godine pridaju toliki značaj.
- Sve to je glupost! Nije kraj, a ni početak bilo čega, nego nastavak, ma kako ga obležavali. I da znaš, mali, da je mladost kada ti dozvoljavaju da ostaneš budan do ponoći za Novu godinu, a starost kada te na to teraju, kao što su noćas mene - rekao mi je naš sused, čika Milisav, jednog prvog januara, zevajući, dok smo na kapiji razgovarali o tome kako je ko proveo Novu godinu.
On nije voleo novogodišnje čestitke, pa mu ih nismo ni slali, ali je bilo mnogo onih kojima je takva pažnja prijala. Ritual izbora čestitki nije bio jednostavan, jer je u sebi imao višeslojno značenje i simboliku nekog od bezbrojnih, meni tada prilično besmislenih nivoa i podnivoa odnosa među ljudima. Nikada nije moglo biti svejedno kakvu ćete čestitku poslati kućnom prijatelju ili rođaku, kakvu drugarici ili drugu, a kakvu kolegama na poslu. Izbor prigodne čestitke za svaku od tih kategorija i više drugih podvrsta, bio je prava mala nauka.
Posmatrao sam kako u kupovinu čestitki kreću čitave porodice i kako se njihovi članovi međusobno glasno konsultuju o izboru, ispred uličnih tezgi. Luksuznije i skuplje čestitke obično smo kupovali za kumove, učiteljice, šefove i druge ljude do čijeg mišljenja o nama smo posebno držali. Slanje takve čestitke površnom poznaniku ili udaljenijem komšiji, nije značilo samo bespotrebno bacanje novca, već je postajala mogućnost da nas primaoci u tom slučaju pogrešno shvate, kao nekoga ko od njih ima posebna, još neiskazana očekivanja. Isto tako, ni šaljive čestitke nismo mogli poslati bilo kome. Prilikom izbora se moralo voditi računa o tome koliko smo i na koji način bliski sa svakim od primalaca i, na licu mesta, neposredno pre kupovine, procenjivati kako bi svako od njih mogao da reaguje na naslikane motive, ali i na tekstualni sadržaj poruke, ispisane na poleđini.
Čestitke su prodavali mahom studenti, dopunjujući tako svoje tradicionalno skromne budžete zimi, dok bi leti preko Studentske zadruge radili razne fizičke poslove po gradu ili sezonske na primorju. Među prednostima života u Jugoslaviji bilo je i to što su njeni stanovnici, ma u kom delu zemlje živeli, Jadransko more smatrali i nazivali “našim” i što za sezonski rad na njegovoj obali nije bilo potrebno pribavljati radne i boravišne dozvole, kao sada.
Ne znam da li je ulična prodaja čestitki podrazumevala neku prethodnu administrativnu proceduru, jer me to kao malog nije zanimalo, ali se sećam da sam pri svakom prolasku pored takvih tezgi zastajkivao, uživao u tim bajkolikim zimskim motivima i ponekad ih dodirivao, kada bi se prodavci okrenuli na drugu stranu. U to vreme sam bio veoma stidljiv, pa sam vodio računa da se na putu prema školi i pri povratku iz nje, ne zadržavam predugo ispred istih tezgi. Prodavci bi mogli da se upitaju zašto tako često zastajkujem kraj njih i pomisle da nameravam da im ukradem neku čestitku ili ukrase za novogodišnje jelke, mislio sam.
Svoje približavanje tezgama bih još izdaleka usklađivao sa pokretima prodavaca, a pošto ih je uglavnom bilo po dvojica, koristio sam trenutke njihovih međusobnih razgovora i smanjene pažnje, da još malo zastanem, u mašti oživim idilične scene sa čestitki i osetim njihov miris. Da, te naslikane zime imale i svoj jedinstveni miris koji nikada nisam umeo da opišem, ali koji i danas osetim kada mi se slučajno u rukama nađe koja stara čestitka. Drugovao sam sa veselim odžačarima koji donose sreću i posmatrao razdragana, rumena lica dece na sankama i njihova seoca zavejana snegom. Iz prozora kućica dopirala su crvenkasno-žuta svetla, a iz odžaka se vijorio sivkasti dim, simbol spokojstva ukućana i prazničnog mira.
Čestitanje novogodišnjih praznika na ovaj način, imalo je svoje etape i stroga pravila. Najpre je trebalo odlučiti kome ćemo od ljudi sa prošlogodišnjeg spiska poslati čestitku, a kome možda ne. Tada bismo se prisećali da li je svako od naših prijatelja i poznanika svojim ponašanjem prema nama zaslužio ovakav znak pažnje ili je pak tokom godine učinio nešto neprimereno, što bi ga moglo koštati izostavljanja sa našeg spiska.
Trebalo je zatim odabrati čestitke, obaviti kupovinu, doneti ih kući, na svakoj napisati odgovarajuću poruku, staviti ih u koverte, nalepiti markice i na kraju ih odneti u poštu ili ubaciti u poštansko sanduče. Ovakva procedura, iako nije bila kratka, nikome nije teško padala, jer smo prema sopstvenim iskustvima znali koliko će se ljudi kojima šaljemo čestitke, obradovati kada vide da ih nismo zaboravili.
Na to pomislim kad god vidim kako današnji korisnici mobilnih telefona uzdišu i kolutaju očima kada prime neku od bezbroj “instant” novogodišnjih ili božićnih čestitki i kada, po prirodi stvari, treba da uzvrate pošiljaocima na sličan način. “Smaranje, brate!”, čitam im iz očiju, dok gledam kako nevoljno traže animaciju kojom bi izvratili.
Na ovakve animirane poruke, verovatno poslate u istom trenutku na bezbroj elektronskih adresa, retko odgovaram sličicama, jer u tome ne vidim ništa na osnovu čega bi se moglo zaključiti da su moje želje namenjene konkretnoj osobi, jedinstvenoj po mnogo čemu. Kad god mogu, nastojim da moj odgovor sadrži barem jednu iskrenu rečenicu, napisanu samo za tu priliku.
Jasno mi je da mnogi za čestitke u formi rečenica danas nemaju vremena. Lakše im je da taj “posao” odrade jednim klikom, slanjem iste animacije svim svojim prijateljima. Kada dobijem takve čestitke, zapitam se kakav smisao “to, nešto” ima, ako ne odiše iskrenošću, poput one koja je izbijala iz svega nekoliko reči napisanih olovkom i poslatih poštom, sa našim imenom u potpisu.
Zato, dragi moji, vi koji i u eri elektronike imate volje da mi čestitate praznike porukom na daljinu, ali, eto, ne nalazite vremena da to učinite barem jednom rečenicom namenjenom samo meni, ne bih bio nesrećan ako me ove godine izostavite sa svog spiska. Takav gest smatrao bih poštenim i meni shvatljivijim.
Comments