U razgovoru o snazi napisane reči i njenom terapeutskom dejstvu, dotakosmo se i teme pisanja dnevnika. Moja koleginica ispričala je kako ga je u mladosti redovno vodila i kako to ponekad čini i danas, kada misli da je potrebno. Priznao sam joj da sam i ja to činio nekoliko godina, u vreme puberteta i adolescencije, premda daleko neredovnije od nje.
Bilo mi je drago kada sam od nje saznao da nisam bio jedini koji je u to vreme imao problem da sačuva dnevničke tajne. Život pod roditeljskim krovom i deljenje dečje sobe sa sestrom koja je, sasvim prirodno, bila veoma radoznala u tim godinama (ništa manje od mene), nije mi ostavljao mnogo izbora. Trebalo je biti veoma maštovit, pa pronaći neko skrovito mesto za koje sam verovao da nikome od mojih ukućana, a pogotovo sestri, neće biti na dohvat ruke. Takve tajne lokacije trebalo je pronalaziti često, jer sam već tada znao da nijedno blago, a pogotovo ako je tako vredno, ne treba čuvati uvek na jednom mestu.
Potreba za dnevničkom vrstom ispovesti kod mene je, verovatno kao i kod većine ljudi koji počinju da pišu, došla naizgled iznenada i, takođe samo naizgled, bez posebnog povoda. Tek kasnije, kada sam shvatio da se ništa u našem životu ne događa slučajno, počeo sam da prepoznajem razloge koji su me vodili sve češćem drugovanju sa dnevnikom i slobodi da mu poveravam svoja razmišljanja i tajne, velike i važne.
Od svih osobina ovog mog prijatelja, postojalo je nekoliko koje su ga činile jedinstvenim. Moj dnevnik je bio veoma trpeljiv. Nikada se nije požalio da sam mu neinteresantan ili naporan; nikada nije insistirao na druženju, već je uvek čekao da mu se prvi javim, kada se oslobodim školskih i ostalih obaveza; nije ga bilo moguće uvrediti, čak ni kada sam možda i imao takve namere; kao veoma pažljivi slušalac, bio je pun razumevanja za svaku moju reč. I, što mi je od svega bilo najvažnije, umeo je da čuva tajne. Ako je poneka i otkrivena, krivac je bila moja loša procena tajnovitosti mesta na koja sam ga ostavljao.
Dnevnik, poput onog koji sam vodio u ranoj mladosti, više ne pišem. Međutim, potreba da sa papirom (sada ekranom) delim neka svoja razmišljanja i iskustva, traje i danas. Stranice se nižu, sa njima i knjige, ali bez velikih predumišljaja i očekivanja s moje strane. Кada je mlad, pisac je često sklon da „uspeh“ napisanog sagledava kroz broj svojih čitalaca. Tek kasnije, sa stvaralačkom zrelošću, počinje da shvata da je broj ljudi koji čitaju (pratilaca na internetu) gotovo uvek obrnuto proporcionalan kvalitetu dela i da je od masovnosti publike daleko važnija ona iskra ushićenja, koju stvaralac oseti u trenutku kada stavi tačku na svoj rukopis. Zašto? Zato što se od svake takve iskre živi. Svako njeno javljanje nam kazuje da smo dovršili jedan značajan deo misije koju nam je poverila ona nevedljiva, ali sverprisutna ruka iz gornjih svetova. Dovršetak svake takve uloge, znak je i da nije daleko trenutak odluke o prihvatanju sledeće.
Intenzitet ove moje strasti, daje mi nadu da me ona neće skoro napustiti. Taj rastanak svakako ne bih lako podneo; poput odlaska najdražeg bića, nestanka vazduha ili vode. Valjda zato što svaki pisac krade od ništavila parče po parče života i ređa ih na neveliku policu večnosti, pošto ih prethodno oboji svojim bojama. Mislim da lepšeg zadatka nema, makar bio najosamljeniji, od svih koje znam.