Dva su dana u godini kada smo skloni da sebi i drugima dajemo čvrsta obećanja kako ćemo se promeniti i početi sve iznova; kako ćemo ubuduće biti mudriji, bolji, praktičniji i sve što dosad nismo bili, a trebalo je. Jedan od tih dana je onaj prvi u kalendarskoj godini, a drugi ovaj, prvi dan proleća, kome smo širom otvorili svoja vrata i srca.
Poučen dosadašnjim iskustvom, ne usuđujem se više da ni prvog januara, a ni prvog dana proleća obećavam sebi previše. Dve ili tri želje, naizgled sasvim obične, ali poprskane sa nekoliko jedva vidljivih kapi uvek poželjnih malih prolećnih ludosti, sasvim su mi dovoljne.
Komšije iz moje i susednih ulica početkom svakog proleća izbacuju na ulicu stare, nepotrebne stvari. Pre nego što ih kamiondžije iz komunalnog preduzeća pokupe i odvezu u nepoznatom pravcu, grupice dežurnih prebirača i, verovatno, preprodavaca, izdvoje sa tih gomila sve što je još iole upotrebljivo i odvuku nekud, u svoja spremišta. Bude tu delova starih kreveta, čiviluka, rasklimatanih ormarića, rashodovanih dušeka, a najviše dasaka i letvica, za koje se može samo naslutiti kakva im je, koliko do juče, bila namena u stanovima, garažama, ostavama i podruima mojih komšija.
Do pre jedne decenije, ljubitelji starinskog nameštaja i drugih antikviteta, još su na tim gomilama mogli da pronađu i izdvoje za sebe po koji vredan komad, obično izbačen iz stanova pokojnika, čija rodbina po pravilu prezire sve što je u njima zatekla. Lično sam, pre petnaestak godina, sa jednog takvog privremenog uličnog skladišta, u stan dovukao dve klimave starinske fotelje, kojima je potom restaurator povratio stari sjaj i koje me i danas sasvim dobro služe. Uz njih se našao i jedan veoma lep, antikvarni svećnjak. I on je, takođe, još tu, iako se ne sećam da je ikada poslužio svojoj pravoj nameni.
Ali, kako su godine prolazile, izbor na ovakvim mestima je postajao sve siromašniji, pa se danas malo ko od takozvanog pristojnog sveta obazire na njih. Sakupljačima sekundarnih sirovina je obično ostavljen jedan dan da proberu i odnesu ono što misle da bi se moglo iskoristiti ili unovčiti, a potom na scenu stupaju radnici noćne smene gradske čistoće.
Za našu kućepaziteljku Mariku, akcija izbacivanja starog nameštaja i pokućstva, koja u našem kraju traje ovih dana, dokaz je da novog rata neće biti; ili barem da on ovog proleća neće stići do našeg praga. Seća se Marika neni kako uoči prethodnog rata, koji još pamti, nikome od komšija nije padalo na pamet veliko spremanje dvorišta, niti izbacivanje nameštaja na ulicu. Svako je, kaže, imao druge brige i kovao neke drugačije planove.
Ali, proleće je, poručuju iskusniji, pravo vreme za veliko spremanje i u našim glavama i srcima. I tamo, kažu, treba zaviriti i osloboditi se svega nepotrebnog. Taj posao je, naravno, daleko teži i delikatniji od izbacivanja starog nameštaja, ali ako mu se ne posvetimo barem ponekad, postoji mogućnost da nam se život pretvori u prostor zakrčen nekim nepozvanim ljudima i njihovim nerealnim očekivanjima. Nisu li upravo ovi dani idealno vreme za takvu vrstu selekcije i spremanja? Oslobađanjem našeg emotivnog i životnog prostora od onih koji odavno ne zaslužuju da budu u njima, oslobodićemo puteve do naših srca za one kojima možda značimo više i koji već dugo čekaju na tu našu odluku. Veliko prolećno spremanje sopstvenog života moglo bi doneti i malo tuge, ali i ona, kao i sve drugo što nam je namenjeno, ima svoju misiju. Jesmo li sigurni da bismo bili dovoljno kadri da prepoznamo sreću, ako nemamo sa čime da je uporedimo?