Niko se u tom malom gradu na primorju ne seća da je ikada video ljubav veću od Gordanine i Miloševe. Njihove duboke emocije nisu jenjavale ni kasnije, kada su uplovili u bračnu luku. Nije im bilo jasno kako se i zašto nekim parovima događa da prvobitna zaljubljenost s vremenom počne da ustupa mesto jednom pomalo sličnom, ali ipak različitom osećanju, koje neki nazivaju specifičnim vidom međusobnog poštovanja i pažnje. To osećanje je, doduše, postojalo i u njihovom odnosu, ali ne kao primarno, već je bilo samo pratilac ogromne ljubavi koju godine zajedničkog života i ne uvek vesela svakodnevica nisu uspevale da nagrizu.
Ništa se nije promenilo ni kasnije, kada su se kod Gordane pojavili prvi znaci očne bolesti. Najpre su mislili da je reč samo o običnoj, delimičnoj slabovidosti kakva prati mnoge njihove poznanike i milione drugih ljudi. Vid joj se jedno vreme normalizovao uz pomoć naočara, ali su se sumnje lekara da bolest nije tako naivna, pojačale kada je dioptrija počela da raste znatno brže nego što su očekivali.
Gordana nikada neće moći da zaboravi jutro kada, otvorivši oči, nije uspela da prepozna Milošev lik, niti bilo šta drugo u stanu. Videla je samo tamnu siluetu njegovog tela kako se lagano pomera i klizi po snažnom, ali nejasnom snopu svetlosti koja se širila iz pravca velikog prozora sobe, okrenutog prema istoku.
Nije više jasno uočavala ni znane predmete, pa ih je pronalazila po sećanju, instinktu ili prostim opipavanjem prstima. Ubrzo se i sama uverila u istinitost priča o tome kako se slabljenjem ili gubitkom jednog čula, pojačavaju ostala i priskaču u pomoć ljudima u nevolji poput njene.
Meseci su prolazili, a Gordanin vid je bivao sve slabiji, uprkos optimističnim predviđanjima lekara, njihovim tvrdnjama da je slabovidost samo privremena i terapijama koje je uporno koristila. Miloš je sve to vreme bio veoma pažljiv prema njoj, a pogotovo otkad mu je rekla da više ne vidi čak ni svetlost. Govorio joj je da ne brine i, hrabreći je, ponavljao prognoze lekara da bolest neće zauvek trajati.
Trudio se koliko god je mogao da joj život u novim okolnostima učini što podnošljivijim. Raspored nameštaja i ostalih predmeta u stanu prilagodio je njenom ograničenom kretanju i na sebe preuzeo kulinarske i ostale poslove u domaćinstvu.
Kako posao u preduzeću ne bi trpeo zbog toga, jedno vreme je radio od kuće, što mu je bilo omogućeno zahvaljujući šefovom razumevanju. Miloš je bio svestan da takva pogodnost ne može da traje neograničeno, ali se potajno nadao da će se prognoze lekara u međuvremenu ostvariti. Verovao je da će se za to vreme Gordani vid popraviti, barem u meri koja bi joj omogućila da se brine o sebi dok je on u kancelariji i trudio se da molbama i uveravanjima svojih šefova produžava period fizičkog odsustvovanja iz firme. Ali, posle dvogodišnjeg rada u stanu, konačno je bio prinuđen da se vrati klasičnom radnom vremenu u preduzeću.
Ipak je i u takvim okolnostima nastojao da Gordanine svakodnevne potrebe i svoje poslovne obaveze što bolje uskladi, pa je dva puta dnevno izlazio iz kancelarije i dolazio kući da proveri da li je sve u redu. Ona je veoma dobro znala koliko se njen suprug žrtvuje i neprekidno mu je zahvaljivala na tome. Ipak, osećala je da osmeh koji ju je uvek krasio, više neće moći da vrati na svoje lice. Shvatio je to i Miloš, primećujući da se na njenom licu sada nastanio izraz koji je govorio da se u duši njegove žene vode dugotrajne i teške borbe. Često ju je zaticao kako, okrenuta prema zidu, tiho plače i to mu je teško padalo.
Gordana je sve češće zapadala u malodušnost i stanja slična depresiji, pa je i preporučene terapije sve nevoljnije koristila, dok naposletku nije potpuno prestala da uzima lekove. Na lekarske preglede je išla tek nakon dugotrajnih suprugovih ubeđivanja, mučnih prepirki i sve češćih svađa.
U jednom trenutku mu je priznala da joj najteže od svega pada Miloševo prepodnevno odsustvovanje i samoća u potpunoj tami. Tada se osećala potpuno bespomoćno. Briznula bi u plač kad god bi, u pokušajima da se samostalno kreće po stanu, pala ili u prolazu srušila neki predmet.
Miloš je već posle nekoliko nedelja, koliko je prošlo otkad se vratio radu u kancelariji, shvatio da uprkos naporima da im omogući koliko-toliko podnošljiv život, u tome neće uspeti ako ne angažuje još nekoga ko bi mu u tome pomagao. Predložio je Gordani da pokušaju da pronađu devojku koja bi joj bila družbenica i pomagala dok je on na poslu.
– Siguran sam, ljubavi, da će se tada sve promeniti i da će ovo prelepo lice ponovo zablistati onim starim osmehom, koji toliko volim – rekao je.
Ona se najpre protivila, govoreći kako takav finansijski izdatak neće moći da podnesu.
– Tvoja plata nam u tom slučaju neće biti dovoljna za život. Osim toga, nije lako provoditi dane sa potpuno nepoznatom osobom. Zaista nisam sigurna da ću to moći… - govorila je.
Ali, suočena sa sve bolnijim osećanjem usamljenosti i teskobe, na kraju je prihvatila Milošev predlog. On je odmah pozvao prijatelja u gradskoj bolnici i zamolio ga da mu preporuči osobu koja bi bila edukovana i spremna da se tokom prepodneva brine o njegovoj supruzi.
Već narednog dana, na njihova vrata pozvonila je Mila, tridesetogodišnja negovateljica iz obližnjeg mesta. Ispostavilo se da ova veoma lepa, patrijarhalno vaspitana i očito skromna mlada žena nije postavljala nikakve posebne uslove za svoje angažovanje, pa čak ni u pogledu cene. Tokom kraćeg razgovora, domaćini su saznali da je ona, iako bez zvanične diploma negovateljice, praktično osposobljena za pomoć osobama sa fizičkim hendikepom. Iskustvo je, kako im je rekla, sticala radeći godinama sa starijim osobama i invalidima, u Austriji i Nemačkoj.
- Kada sam se razvela, ostala sam i bez boravišne i radne dozvole. Znala sam da će tako biti, ali verujte, bila sam spremna na to, jer život sa čovekom sklonim alkoholu nije bio život. Sada tražim posao u domovini i srećna sam što ponovo dišem lako, punim plućima… – rekla je Mila, uz široki osmeh koji je potvrđivao njen osećaj zadovoljstva.
Miloš ni danas, nekoliko godina nakon tog prvog susreta sa Milom, ne uspeva da objasni sebi kada je i kako započela njihova romansa. Možda je to zato što se sve dešavalo postepeno, spontano i, barem na početku, nesvesno. Lagani, usputni dodiri su im se najpre činili slučajnim. Ali, već njegova ruka na njenom kolenu, u prisustvu Gordane koja to, naravno, nije mogla da vidi, nikako nije bila slučajnost, kao ni Milina ruka na Miloševom vratu, potom i u kosi. Ljubav su vodili u potpunoj tišini. Činili su to i očima i mimikom, čitajući neizrečene reči sa usana onog drugog.
Jednog popodneva, kada se Miloš vratio s posla, a Mila se, nakon nečujnog poljupca koji mu je uputila, spremala da završi svoju smenu i napusti stan, Gordana je zamolila muža da joj iz frižidera donese nekoliko zrna grožđa.
– Izvoli, ljubavi… - rekao je. – Ali, neću ih stavljati u tanjir. Donosim ti ih u ruci i davaću ti zrno po zrno. Znaš koliko te volim…
U prolazu je dodirnuo Milu i tiho je poljubio, a onda je seo pored Gordane. Ona se tada prvi put nakon nekoliko godina osmehnula, ali način na koji je to učinila Milošu nije bio poznat. Blago se nakašljala, usmerila pogled prema njegovoj ruci i, još je ne dodirnuvši, tiho rekla:
- Ne bih belo, ljubavi. Prijalo bi mi nekoliko zrna onog drugog, crnog.