Stanovnik peštanskog kvarta Korvin postao sam pre petnaestak godina, na kraju svoje pete, i nadam se konačne selidbe po ovom gradu. Do tada sam diljem Budimpešte godinama tragao za mestom koje bih mogao da nazovem svojim domom.
Neposredno pošto sam se doselio, urbanisti su počeli da menjaju lice tog dela peštanskog Jožefvaroša. Nestajale su čitave ulice sa zgradama građenim krajem 19. veka i svoja mesta ustupale blokovima modernih zdanja, za čije se stanove govori da se toplom vodom napajaju iz podzemnog termalnog jezera. To je učinilo da se Korvin danas po izgledu veoma malo razlikuje od naselja koja su, prema zamislima investitora iz arapskog sveta, u isto vreme dobili još neki veliki evropski gradovi, uključujući i Beograd.
Kada je pre nekoliko godina počelo rušenje velike i prilično očuvane stare zrade nedaleko od moje ulice, nisam mogao da se ne upitam ko to i zašto čini. Tačno je da je to zdanje u proteklim decenijama bilo vidno neodržavano, možda i sa skrivenom namerom, ali je izgledalo očuvano, pa ga uz izvesna ulaganja nije bilo nemoguće obnoviti. Ipak, nadležni su odlučili drugačije i ta kuća je nestala.
Dok sam posmatrao radnike kako skidaju crep po crep, a potom uklanjaju jedan po jedan zid, bilo mi je jasno da sa njima iščezava i jedno vreme. Odnosi u nepovrat uspomene na ljude koji su se tu rađali, živeli, radovali, tugovali i umirali. Ja ih nisam poznavao, ali verujem da u ovom gradu još ima onih koji ih se sećaju i kojima, možda, i danas nešto znače. Porodične fotografije nekadašnjih stanara su još visile na zidovima, živopisno omalanim po nekadašnjoj modi.
Večeras, dok šetam sa mojim kućnim ljubimcem Mikijem po tom kraju, pred nama se iznenada ukazuje velika poslovna zgrada, iznikla na mestu žute kuće. Višespratno zdanje sa fasadom od stakla prkosno dominira trgom i propinje se put neba. Uredno popločana okolina oplemenjena je malim vrtom, sa ukrasnim biljkama, klupama za sedenje i obeleženim mestom za pušače.
Dok se radoznalo približavam ulazu, poged mi zastaje na skromnom obeležju, na kojem piše: "Na ovom mestu nalazila se kuća u kojoj je rođena, odrasla i živela Iren Pšota (1929-2016), jedna od najvećih glumica koje je Mađarska imala."
U tom trenutku, neko iza mojih leđa dubokim glasom progovara: “Čemu se to čudite, komšija?”
Okrećem se i vidim beskućnika u poodmaklim godinama, kakvih je Pešta u poslednje vreme puna. Seda na klupu i iz torbe vadi flašu neke žute tečnosti slične rakiji.
“Nije lepo to što su uradili, ali budimo srećni što nije gore. Mogli su, na primer, da se naprave ludi i ne napišu ništa, zar ne? Sve bi bilo u redu i niko sem nekoliko nas koji smo ovde živeli, ne bi znao to što sada i ti znaš”, kaže i otpija gutljaj.
Odobravam njegove reči klimanjem glavom i nastavljam dalje, jer mi je jasno da ovaj čovek u meni vidi celovečernjeg sagovornika. Ali, ne činim to zato što mi je dosadan, već zato što želim da u sećanju sačuvam onu Iren Pšotu koju sam poznavao iz njenih predstava, filmova i televizijskih drama. Sve što bi mi o njoj rekao pijanac koji ju je možda i poznavao, verovatno bi nosilo senku velikog znaka pitanja, kakve obično imaju priče ljudi poput njega.
Pri odlasku, okrećem se još jednom i vidim kako me beskućnik i dalje sa zanimanjem posmatra.
“I upamti, ničemu se ne treba čuditi, jer sve jednom nestane! Kuće, slike, ljudi...”, dovikuje mi, dok se priprema da od klupe načini sebi postelju za ovu noć. „Zauvek ostaju samo retki, koji ti dotaknu dušu. Ali njih čuvaš na sigurnom...”.
Zastajem na trenutak u očekivanju da beskućnik dovrši svoju misao. Videvši to, on potrča prema meni, a onda naglo stade. Polako mi se približi i reče:
„Vidim, pitaš se gde je to mesto... Nije daleko, prijatelju. U srcu. ”
Comments