Dragan Jakovljević: Prilike koje se (ne) propuštaju

Koliko smo puta, još od detinjstva, slušali o prilikama koje se ne propuštaju i koje, zato što su takve, treba obema rukama brzo ščepati i izvući iz njih ono najbolje za nas. Prva prilika za koju su mi govorili da se ne propušta, pojavila se u petom razredu osnovne. Samostalno odlučivanje o tome ko će koji strani jezik učiti u to vreme nije dolazilo u ozbir, jer su o razvrstavanju đaka u engleske ili ruske grupe brinule školske vlasti. Ali, među nama se još tada govorkalo da se sa ruskim nećemo usrećiti i da je učenje engleskog prilika koja se ne propušta.

Moji ukućani su, međutim, mislili drugačije. Za njih je prilika koja se ne propušta bila mogućnost da uz moju stariju sestru koja je tada uveliko učila ruski, to počnem da činim i ja, jer ću tako kraj sebe imati nekoga ko će mi pomagati.

Kada me je tih dana naša bivša učiteljica slučajno srela u školskom dvorištu, s osmehom mi je, kroz polušapat, kao najveću tajnu poverila vest da je uspela da me iz ruskog prebaci u englesko odeljenje.

- Takva prilika se ne propušta, dete moje. Neka ti je sa srećom! – rekla je i pomilovala me po kosi.

Kući sam stigao trčeći, kako bih što pre saopštio mojima ovu radosnu vest. Oni su me, međutim, sumnjičavo i pomalo zabrinuto posmatrali, ne rekavši ništa.

Kada sam sutradan stigao u školu, učiteljica mi je na hodniku rekla da ju je zvala moja majka i zamolila da me, ipak, iz engleskog prebaci u rusko odeljenje, kako bih krenuo “sestrinim putem”.

- Ali ja sam mislio… - zaustio sam i stao, jer u to vreme rasprave sa učiteljicama nisu bile zamislive.

Kasnije sam zavoleo ruski jezik i osvežavao svoje znanje kad god sam imao prilike, ali je napuštanje one “prilike koja se ne propušta” svoju cenu imalo u vidu učenja engleskog u zrelim godinama, onoliko koliko nam u tom životnom dobu vreme i energija dozvoljavaju.

Prilika koje se ne propuštaju ili onih za koje smo mislili da su takve, do danas je bilo toliko da ih je teško i pobrojati. Ima, međutim, u tom mnoštvu i onih koje svako od nas kasnije nastoji da potisne iz sećanja. To su trenuci kada nam život na sebi svojstvene načine daje do znanja da je neke mogućnosti, naizgled neponovljive, ipak trebalo pustiti da prođu mimo nas.

Žureći da uhvati svoju srećnu zvezdu, čovek u mladosti najčešće nije sklon velikim vaganjima, pa se i mnoge odluke brzo donesu. To je vreme kada još ne znamo da nam je srce od stakla i da ćemo ga teško sastaviti ako se razbije. Prilike koje za koje verujemo da se ne propuštaju su kao stvorene za takve pehove, dozvolimo li da one ovladaju nama, umesto da pravila postavljamo mi.

Poznavao sam jednog popularnog glumca za koga mi se činilo da živi punim plućima i uživa u brojnim plodovima svoje blistave, dugogodišnje karijere. A onda mi je, posle jednog intervjua, rekao nešto veoma važno, što je sve promenilo:

“Tačno je, mnogi nepoznati ljudi me prepoznaju, a često i pozdrave na ulici. Poneko poželi da me propusti u redu, na kasi. Par policajaca mi je oprostilo saobraćajne prekršaje, a dva, tri puta sam ušao na neka lepa mesta bez karte. Čujem kako svet govori da sam slavan, ma šta to značilo. Ja, prijatelju moj, tu slavu nisam osetio, niti znam šta je to. Ako tako nešto u mom slučaju i postoji, nadam se da izgleda prijatno barem u očima drugih ljudi, jer ne bi bilo dobro da badava propadne. Nisam imao kad da u uživam u takvim stvarima. Velike uloge se, kažu, ne odbijaju i ja sam ih redom prihvatao. Uvek pod teretom takvih prilika koje se ne propuštaju, uspeo sam da, eto, propustim život. Klizio mi je između pristiju lako i brzo, kao voda. Imao je zanosne boje, ali mi je bio neuhvatljiv. Prošao je kroz mene, a da se čestito nismo ni upoznali”.

Kako vreme odmiče, sve češće se setim ovih njegovih reči. To naročito biva kada mi, posle svih mojih uzleta, posrnuća, padova, ustajanja i novih letova, neko kaže kako za mene ima “priliku koja se ne propušta”. Zahvalim mu na takvoj pažnji i kažem kako nemam vremena, jer već imam mnoštvo svojih neponovljivih prilika. Onda pozovem nekoliko dragih ljudi da ih upitam jesu li zdravi i srećni; prošetam sa Mikijem do Nepligeta ili Margitsigeta da odigramo naš ozbiljan fudbalski meč; usput pogledom dodirnem krošnje, osunčano nebo i Dunav koji veselo hita svojim putem; prozborim koju sa svojom uličnom vranom i iznova se iznenadim njenoj mudrosti; napišem koji redak za sebe ili svoje čitaoce…

Zašto to činim? Zato što sada znam da te moje prilike, koje se ne propuštaju, nisu pitanja uma, slučajnosti ili sticaja okolnosti, već srca.