Dragan Jakovljević: Pred sezonom hodajućih stripova

Кada govorite ili pišete o nečemu što je trenutno u modi, a što vam se čini besmislenim, uvek postoji rizik da vas proglase „zlom babom“, čak i ako niste baba. Tim izrazom se u našem narodu označava osoba raspoložena da kritikuje sve i svakoga i kojoj se retko kada može ugoditi. Druga moguća primedba je da vas je „pregazilo vreme“ i da ste stoga izgubili osećaj za interesovanja mlađih.

Svestan ovih rizika, usuđujem se da ipak glasno primetim da je današnji svet zastranio u navlačenju na sebe jedne vrste dekora, nazvanog tetovaža, koji je sve manje moda, a sve više uniforma. A, kada se to desi, sa modom je gotovo.

Кao tinejdžeri smo se podgurkivali i smijuljili kada bismo na nečijoj ruci videli istetovirano žensko ime u srcu ili čuvenu „uspomenu iz JNA“. Кao i svaka moda, i ova je posle nekog vremena prerasla u svoju suprotnost. Кasnije viđanje takvih poruka na rukama nekadašnjih pomodara, među pripadnicima moje generacije je bilo praćeno smehom, sa primesama tuge.

Slične reakcije imali smo i kada bi iz nečijih usta iznenada bljesnuo zlatan zub. On je takođe u nekim sredinama bio moda sredinom dvadesetog veka, a kasnije, kao i tetovirane uspomene iz JNA, postao znak prepoznavanja "polusveta".

Na pragu leta Gospodnjeg 2025. pred nama se ukazuju galerije simbola iscrtanih po rukama, nogama, leđima i vratovima prolaznika. Neko, vidim, ne poštedi ni svoje lice. Sve što nismo znali o karakteru, interesovanjima, mentalnom stanju, inteligenciji, pa i skrivenim željama drugih, kazuje nam se samo, dok pogledom prelećemo preko njihovih tetovaža.

Prijatelj psiholog mi reče da im je zahvalan, jer mu olakšavaju posao. Nema boljeg putokaza ka nečijem mentalnom sklopu od njegovih tetovaža, kaže.

Prošle godine sam se, letujući u jednom primorskom mestu na Jadranu, uverio da nam ova moda stiže iz krajeva na čije smo stanovnike (bez uvrede) tradicionalno gledali kao na populaciju kojoj moderno i skladno odevanje nije jača strana. Turisti iz tog podneblja, čak i oni vremešni, iscrtavaju po sebi čitave stripove, zgodne za one koji bi da na plaži nauče po koju reč stranog jezika.

Iz donjeg dela nečijeg kupaćeg kostima ponekad izviri deo krsta, čime se diskretno, ali dovoljno vidno čitavoj plaži daje do znanja koliko taj neko drži do religije zemlje na čijem se moru odmara.

Istetovirane osobe, dakako, negde i rade, a neretko su zadužene za kontakte sa strankama ili javnošću. Кad god se sretnemo kraj nekog šaltera, zapitam se imaju li poruke crteža sa njihove kože neke veze sa onima koje bi trebalo da nam upute u ime kuće u kojoj rade. Ne verujem da takva veza postoji, ali kako čeljusti jednog lava ili tigra na službenikovom vratu zadržati u sferi privatnog i ne povezati ih sa ustanovom koju naš sagovornik tog trenutka predstavlja?

Znam da se neki od njih rukovode logikom: „Zašto ne i ja, kad može popularni pevač...“, što bi bilo sasvim u redu da službenici banke ili pošte nisu to što jesu i da, poput pevača, predstavljaju jedino sebe.

Istu vrstu poteškoća imam i u slučaju nastavnika, prodavaca, TV voditelja i drugih koji i fizičkim izgledom, po prirodi svogа posla šalju izvesne poruke nama, poslovnim partnerima ustanova čiji su istureni deo.

Dok posmatram neke psihologe, psihoterapeute i učitelje sa markantnim tetovažama, ne polazi mi za rukom da pretpostavim šta savetuju đačkim roditeljima kada im se požale i upitaju kako da svoju decu odvrate od namere da sebe nagrade istim tetovažama kakvim su svoje vidljive delove tela ukrasili njihovi nastavnici. Enigma je tolika da mogući odgovor čak i ne naslućujem.