Dragan Jakovljević: Počelo je kada smo prestali da se radujemo tuđoj sreći

Ako dozvolimo sebi da dublje zađemo u najskrivenije odaje svoje duše, možda ćemo shvatiti da je sve na šta se žalimo sebi ili drugima, počelo da nam zadaje muke kada smo prestali da se radujemo tuđoj sreći. I ne samo to. Kao da nam nije bilo dovoljno to što smo zalupili svoja vrata pred osećanjem zadovoljstva zbog postignuća naših prijatelja, poznanika, suseda ili kolega, pa smo iz početne ravnodušnosti ušetali u ravan netrpeljivosti, čak i mržnje prema svakom za koga nam se učinilo da je na putu da dostigne ili je već dodirnuo visine koje mi nismo, a tako smo želeli.

Poznajem ljude koji u sreći drugih traže i pronalaze razloge za sopstvenu nesreću; koji treperenje zadovoljstva i osmehe na licima drugih shvataju kao uvrede upućene njima; kojima se grč na licu i u stomaku pojačava posle vesti da se neko koga poznaju zaljubio, diplomirao, otišao na daleko putovanje, dao intervju popularnom mediju, objavio knjigu ili naučni rad.

Jednom prilikom mi je prijatelj i kolega, danas poznati pisac, priznao da se i sam dugo borio sa sujetom i ljubomorom koju je osećao prema drugim, uspešnijim ljudima od pera.

“Kad god sam u ilustrovanim časopisma video intervju sa nekim piscem, osećao sam se loše i to je bilo jače od mene. Mučnina u stomaku i ljubomora pojačavali su se kada su to bili pisci koje poznajem i tada me je uvek pritiskalo pitanje zašto oni, a ne ja. Počeo sam čak i da ih mrzim i prelazim na drugu stranu ulice kada ih sretnem. Nesvestan da je problem u meni, a ne u njima, svoj život sam počeo da pretvaram u pakao. Budio sam se i odlazio na spavanje sa osećanjem da nisam dovoljno dobar i da to nikada neću ni biti, ma šta činio da prestignem druge. To je trajalo sve dok u svojoj glavi nisam razgraničio kada se treba boriti za pobedu, a kada za postignuće. Shvatio sam da ni moj, ni zadatak drugih pisaca nije da bilo koga pobedimo, već da svojim radom i delima postignemo nešto dobro, najbolje što možemo. Borbu za pobedu je, dakle, trebalo zameniti naporom ka postignuću. Sve je počelo da se menja kada se ona ranija mržnja preobrazila u ponos što lično poznajem ljude koji su mi se smešili sa naslovnih strana novina i što, eto, imam prilike da sa takvima razgovaram i drugujem. Nastavio sam da radim, vođen mišlju da treba, koliko se može, nadmašiti sebe i svoje ranije podvige, a ne druge ljude. Tek posle toga počeo sam da nižem uspehe, pa sam na svoje kasnije novinske intervjue gledao kao na sastavni deo posla kojim se bavim, a ne na nešto što bi samo po sebi bilo životno delo ili uspeh”, rekao mi je tada prijatelj.

Znam da mnogi ljudi veruju kako je sreća stanje koje nam pripada samo po sebi, na koje imaju pravo nezavisno od svojih misli, htenja i činjenja. Ima ih koji svojom nezgrapnoću u paničnoj trci za srećom bezobzirno guraju, sapliću i obaraju druge; kojima se možda na trenutak učinilo da će lako vratiti sreću koju su olako napustili; koji su samo odmahuli rukom nad istinom da je najsrećniji onaj ko najviše drugih ljudi učini srećnima.

Isto tako znam da među nama ima mnogo korisnika društvenih mreža koje zaboli kada vide da je objava o njihovom životnom delu, intervjuu u uglednim novinama ili novoj knjizi koju su napisali, dobila daleko manje “lajkova” njihovih prijatelja nego par sarmi u nečijem tanjiru, nova frizura, cipele ili tašna onih kojima su takvi “podvizi” smisao življenja. Priznajem da sam i ja dugo bio među onima koje je to bolelo i da sam, više u svojoj podsvesti nego u svesti, patio pred saznanjem da su dela čovekovog nadahnuća, talenta i uma, na kojima se zasniva naša civilizacija, za većinu korisnika društvenih mreža tek stavke koje treba preskočiti da ih ne bi “smorile” ili zabolele. Ali, kada uložite napor da se otrgnete iz čeljusti takvih mreža, u nečemu korisnih ali i pogubnih, shvatite da su darovi koje vi donosite ovom svetu toliko dragoceni da postaje čudno što ih uporno nudite na mestima predviđenim za puku zabavu miliona.

“Zamisli da istrgnem stranice svoje tek objavljene knjige i počnem da ih kačim po uličnoj oglasnoj tabli, očekujući da će ljudima to da se dopadne ili da će ih zainteresovati. Nekoliko licemera će me svakako potapšati po ramenu i čestitati, ali ću svoj cilj promašiti. Iz svakog panja se, dragi moj, ne da svetac istesati i zato oprezno sa očekivanjima na mestima na kojima obitavaš”, napisala mi je prijateljica kada je naslutila šta me je mučilo i time mi ponovo širom otvorila prozore okrenute prema plavetnilu istinskog života, koje sam ko zna kako i zašto, na neko vreme greškom zatvorio.