Dragan Jakovljević: Poruke starih beležnica

Početak svake kalendarske godine mi je dugo, još od detinjstva, proticao u rešenosti da već od prvog januara u rokovnik, uvek vrlo pažljivo biran, upisujem sve svoje obaveze, planove, ideje i želje. Tačno je da mi se činilo da naš život nije moguće uvek isplanirati do detalja, ali sam ipak želeo da pribeležim ono što se koliko-toliko moglo predvideti. Planiranje bih započinjao poslednjih dana decembra. Računao sam da je dolazak praznika među retkim događajima i pojavama koje su izvesne i da će mi ta okolnost dobro doći da vođenje rokovnika započnem osmišljenim planom.

U našem kraju nikada nije bio običaj da se za Novu godinu i Božić kupuju pokloni, osim ako niste pozvani u goste na doček. Deda Mraz je mališanima okupljenim u školama i preduzećima roditelja, poslednjih dana stare godine tradicionalno uručivao sitnije poklone i tu je darivanjima bio kraj.

Mislim da se taj običaj u novije vreme donekle menja, pod pritiskom globalnih potrošačkih trendova krajem svakog decembra, ali ipak, ako tih dana boravim u Srbiji, nemam osećaj da se bližimo smaku sveta i da zato treba opustošiti prodavnice. U Budimpešti je pred Božić sasvim drugačije, pa trgovci te dane s razlogom smatraju najuspešnijima u godini.

Prema mom zapažanju, stanovnici Mađarske (namerno ne želim da upotrebim izraz Mađari, kako najviši državni funkcioneri oslovljavaju sve građane svoje zemlje kada im čestitaju Novu godinu i druge praznike, ali i u drugim prilikama), znato su štedljiviji od svojih južnih komšija, osim u danima uoči božićnih praznika. Tada ostavljaju po strani svoju racionalnost i daruju jedni druge. Simbolika tog običaja je u pokazivanju najmilijima, ali i široj rodbini, kolegama i bližim komšijama, da ih uvažavaju i mislie na njih i da im je stalo da ih obraduju na ovaj način.

Sa tim običajem, prisutnim na čitavom zapadu, sreo sam se tek po dolasku u Mađarsku i vrlo brzo ga prihvatio. Pre toga se, međutim, u mom rokovniku nikada nisu nalazile takve stavke. U podsetnik sam obično zapisivao rokove za rezervisanje novogodišnjeg dočeka, šta od garderobe treba kupiti za tu priliku, poslovne i druge obaveze koje ne bi smele da se iz stare godine provuku u novu, pomoć roditeljima oko nabavke namirnica uoči prazničnih dana kada nijedna prodavnica ne radi…

Svoje prve rokovnike sam kupovao, a kada sam se zaposlio, dobijao sam ih od poslovnih partnera. Konstrukcija ZAPOSLIO SAM SE, u ovom slučaju znači da ni tada, a ni kasnije to nije činio niko umesto mene. Moji roditelji, prosto, nisu poznavali nikoga ko bi to za njihovu decu mogao da učini “preko reda”, mada mnogi jesu. Nisu se učlanili u partiju, jer ste u vreme, koje danas mnogi nazivaju “jednoumljem”, mogli da radite svoj posao i da u njemu napredujete do određene granice i bez partijske knjižice. Ne znam tačno kako u Srbiji danas izgleda zapošljavanje novinara u redakcijama državnih medija, ali nije nikakva tajna da je demokratija donela i partijsko zapošljavanje u državnim firmama, bilo da konkurišete u portirnici ili državnoj upravi.

Rokovnike sam, dakle, odmah pošto sam se zaposlio na televiziji, počeo da dobijam od svojih sagovornika iz nekih dobrostojećih državnih firmi i javnih ustanova. Krajem osamdesetih godina, Kragujevac je imao nekoliko takvih preduzeća. Prednjačila je naravno, Fabrika automobila “Zastava”, kao svojevrsni “grad u gradu”, ali su veoma uspešne bile i fabrike galovih lanaca, konfekcije, mesnih prerađevina, kože… Vodili su ih iskusni “socijalistički” direktori, u najboljem smislu te reči, jer je proizvodnja za izvoz cvetala, a sa njom i moj rodni grad. U eri demokratije se, međutim, ispostavilo da se navodno ne ide u dobrom pravcu, pa su uspešne fabrike jedna po jedna pozatvarane.

Ali, dok su radile, oko Nove godine je bilo i poklona: luskuznih rokovnika sa kožnim koricama, zidnih i stonih kalendara, uvek potrebnih beležnica, hemijskih olovaka, privezaka za ključeve i raznog kancelarijskog pribora sa zaštitnim znakom svake od firmi. Sekretarice direktora bi od svega toga pravile prigodne pakete namenjene novinarima i uručivale nam ih u ukrasnim kesama, uz ljubazne osmehe i posluženje.

Sećam se koliko smo se svi iz TV ekipe, u kojoj je bio i kolega snimatelj, smejali, ali pomalo bili i u nelagodi, kada je on na pitanje jedne sekretarice šta želimo da popijemo, posle svih nabrojanih vrsta pića koja nam stoje na raspolaganju, kratko i sasvim ozbiljno odgovorio: ”Može!”

Pošto sam nekoliko godina za naš informativni program pratio privredu, bio sam u svakodnevnoj komunikaciji sa ljudima iz uprava fabrika i preduzeća, pa se i rokovnika nakupilo. Ispunjavanje rubrika u njima jeste uvek počinjalo dolaskom Nove godine, ali se nije završavalo na njenom kraju, već mnogo ranije. Zadatak da precizno isplaniram svaki radni dan i sam odredim satnicu svojih obaveza, još od sredine januara mi je sve teže padao. Ne zbog lenjosti, već zbog zaključka da oni koji su izmislili i dizajnirali ovakve planere, nisu imali u vidu da su tempo života na Balkanu i okolnosti u kojima se on odvija, znatno drugačiji od njihovih iskustava.

Planirati na dnevnoj bazi život u sredini u kojoj malo ko mari i za preuzete obaveze, a kamoli za satnicu ispunjavanja istih, bio je jalov posao. Zato sam rokovnike odlagao u stranu već krajem januara i oslanjao se na svoju “multipraktik” beležnicu.

U njoj sam vodio beleške na sastancima kojima sam prisustvovao, zapisivao podatke dobijene prilikom susreta sa kompetentnim saradnicima, brojeve telefona, adrese, svoje utiske i zaključke. Sve je bilo na jednom mestu i, za divno čudo, odlično sam se snalazio u toj prašumi podataka. Nakon što bih ih ispunio do kraja, svaku beležnicu sam brižljivo čuvao kao svoju trajnu, dragocenu arhivu.

U našoj porodičnoj kući u Kragujevcu, čiji stalni stanar, nažalost, nisam u poslednjih četvrt veka, nekoliko beležnica iz tog vremena i dalje je na starom mestu. Kraj njih su i neki od praznih rokovnika koji kao da strpljivo čekaju da konačno budu ispisani. Ja, međutim, nisam siguran da će se to ikada desiti. Ako se i ne dogodi, njihova važnost u mom životu neće biti manja.

Pri svakom našem susetu svedoče i podsećaju me na vreme kada se živelo drugačije nego danas, rekao bih sporije i bezbrižnije. Dok dlanovima prelazim preko njihovih mekanih korica, namignu mi i došapnu da sam na pogrešnom tragu kada pomislim, a katkad i poverujem, kako je vreme provedeno sa njima bio samo veliki san. Poručuju mi da iskušenja kroz koja smo zajedno prolazili nisu bila tu da nas slome, već osnaže, na putu do postanka.