Dragan Jakovljević: PIŠČEVI TAJNI SNOVI

Verujem da se i pisci, kao i drugi pošteni ljudi, gnušaju svih vrsta lopova, osim jedne. Taj izuzetak su knjigokradice. Moglo bi se čak reći da su ovom soju lepljivih prstiju i naklonjeni, pod uslovom da su ukradenu knjigu oni napisali. Priznali to ili ne, san svih pisaca je da im barem jedan primerak knjige neobjašnjivo nestane sa knjižarskog rafa. Tu želju ipak čuvaju kao tajnu, što dalje od izdavača i knjižara, jer bi, ukoliko piščev san bude otkriven, lako mogao da bude optužen da priželjkuje sabotažu posla od kog žive (po pravilu svi, sem pisca).

Ali, dvadeset prvi vek nam je, uporedo sa svojim tehnološkim čudima u svetu komunikacija, nametnuo i pitanje budućnosti knjige, dosadašnjeg temelja naše civilizacije. O perspektivama njene hiljadugodišnje čitalačke tradicije sve češće se razgovara, premda se takve diskusije po pravilu završavaju velikim znakom pitanja.

Mišljenja o tome da li će i u kojoj formi knjiga ubuduće biti potrebna čovečanstvu, uveliko zavisnom od kompjuterskih i telefonskih ekrana, podeljena su među piscima, čitaocima i izdavačima. Dok jedni tvrde kako je knjiga već otpremljena u istoriju, jer se ni oni ni njihova deca ne sećaju kada su poslednji put pročitali štivo duže od nekoliko redova i to na svojim ekranima, drugi su suprotnog mišljenja. Кao argument za svoj optimizam navode činjenicu da su knjižare prepune novih naslova i velikog broja kupaca. Uz to dodaju i da, u pogledu trajnosti, papir neće moći da bude zamenjen nijednim elektronskim nosačem pisanog sadržaja, jer iskustvo govori da svaki od njih već posle nekoliko godina biva proglašen prevaziđenim, što samo po sebi dovodi u pitanje i opstanak materijala koji se na njemu nalazi. Osim toga, ističu i kako su poznati slučajevi iščeznuća ogromnih elektronskih biblioteka, koje njihovi kreatori nisu umeli da objasne.

Dobre knjige ni danas nisu jeftine, ali su u davna vremena bile daleko skuplje. Pisane su i prepisivane rukom, a kasnije štampane u veoma malom broju primeraka. Zato su, kažu, i krađe takvih dragulja bile česte. Ne bi li sprečili krađu knjiga, bibliotekari su ih vezivali lancima, dovoljno dugačkim da čitalac može da prelista i na licu mesta čita odabranu knjigu. Njihovo iznošenje van biblioteke nekada je bilo nezamislivo.

Međutim, čim su takve mere zaštite popustile, na scenu su stupile knjigokradice. Tim nečasnim radnjama često su se bavili i ljudi koji su uživali veliki ugled u društvu. Možda je najpoznatiji među njima Domeniko Silvio Psionei, kardinal Rimikatoličke crkve iz prve polovine 18. veka. Zloupotrebivši svoju titulu i lažno se predstavljajući kao bibliotekar vatikanske biblioteke, harao je po čitavoj Evropi. Krio je knjige ispod svoje odore i tako ih odnosio iz biblioteka. Neretko je zahtevao da mu bibliotekari na raspolaganje stave posebnu prostoriju, kako bi neometano čitao, a onda je svojim saučesnicima kroz prozor dodavao ukradene knjige. Kada je otkriven, njegova biblioteka brojala je više od 30.000 veoma vrednih izdanja.

Današnje knjigokradice se zadovoljavaju daleko manjim plenom nego kardinal, ali su i njihovi učinci ponekad impresivni. Prijateljica koja radi u gradskoj biblioteci u unutrašnjosti Srbije, ispričala mi je kako je jedan tamošnji čitalac, zadobivši poverenje bibliotekara, dobio mogućnost da šeta između rafova i na licu mesta bira naslove koje će od njih pozajmiti.

Kada su primetili da im se fond knjiga iz meseca u mesec smanjuje, bibliotekari su se, u tajnosti, poslužili lukavstvom i razotkrili misteriju. Ispostavilo se da je “čovek od poverenja” biblioteku uvek napuštao sa po nekoliko knjiga, sakrivenih ispod širokog kaputa koji je koristio specijalno za ovakve prilike. Uvidom u njegovu kućnu biblioteku, ustanovili su da se tamo nalazi više od tri hiljade knjiga i da većina ima pečat njihove ustanove.

Ali, uprkos tome što se po načinu na koji su izvedene i nanetoj materijalnoj šteti, ovakve krađe ni po čemu ne razlikuju od ostalih, malo ko od njihovih vinovnika završi iza rešetaka. “Ljubav prema knjizi” i “žeđ za novim znanjima” kao olakšavajuće okolnosti, gotovo uvek prevagnu u odmeravanju krivice. Znaju i sudije da nema tog problema koji sat vremena čitanja nije ublažio i da je potencijalna moć svake knjige pridodate nečijoj biblioteci, daleko veća od njihove. Jer, napraviti biblioteku u kući, makar i od poneke tuđe knjige, znači podariti joj dušu. Zato i opraštaju.