Dragan Jakovljević: O nekim strahovima i bojaznima

Kada bih vam pisao zbog čega sam i koliko puta u životu strahovao, mislim da bi se veći deo mojih memoara sastojao iz nabrajanja i opisa razloga za takva duševna stanja. Kroz čitav moj život, sve do sadašnje faze, koju bih uslovno mogao nazvati “zrelom” i mirnom, provejavala su strahovanja zbog nečeg ili nekog. Nisu se ogledala u panici, čak mislim da su retko bila i vidljiva na meni, što ih je u mojoj svesti i podsvesti samo činilo većim. Sada, naravno, znam da je većina tih bojazni bila nepotrebna, jer se sve završilo baš onako kako je trebalo, ali u godinama u kojima su se taložili i narastali, ti strahovi su za mene bili balast koji nisam lako nosio.

Jedno konstantno, tinjajuće strahovanje koje me je od najranijeg detinjstva pratilo čitavih tridesetak godina, nije zavisilo od mene, ali je bilo od onih koja, ako ne nađemo način da ih neutrališemo, prete da zaposednu našu svest i trajno se nastane u njoj. Ja sam se sa žarištem takvih strahova izborio svojim trajnim fizičkim udaljavanjem, iako je njihov neprijatni eho ostao da živi u meni godinama nakon toga. Moji prijatelji i oni koji me bolje poznaju, svakako će znati o čemu govorim. Naiđe trenutak kada, ma koliko neodlučni i bolećivi bili, moramo da napravimo rez i sebi kažemo: “E, sada je dosta!”. Mislim da sam snagu za takvu promenu prikupio u poslednjem trenutku, kada još nije bilo kasno početi život negde drugde, ispočetka. Nedugo zatim, to je, sledeći me, učinila i moja majka. Nastavak života “od nule”, u stranoj sredini, bio je težak, ali se nikada zbog te odluke nismo pokajali.

Ako izumem ovo svoje strahovanje, dobar deo ostalih se rodio i bujao zbog mladalačkih kompleksa, kojih, sada to sasvim sigurno znam, nije bilo malo. Većina je, kako to obično biva, bila nametnuta kroz očekivanja okruženja. Mnoge stvari su se za sredinu u kojoj sam odrastao “podrazumevale”, ali meni nisu bile bliske i nisam ih svojevoljno, ni rado prihvatao. Ali, i tada sam znao da nema smrtnika koji bi bio potpuno srećan, pa sam se, ne želeći da svojim bližnjima priređujem neprijatnosti, koliko god sam mogao, trudio da ih ne razočaram.  

Podrazumevalo se, na primer, da “dobra deca” treba da vole sve što im stariji obezbede, omoguće, osmisle ili ponude, pa i matematiku. Ja je, međutim, nikada nisam ni voleo, ni razumeo. Pitanje čemu matematika uopšte služi i zašto njome moramo da se bavimo i mi koji imamo sasvim drugačije snove i planove, pratilo me je kroz čitavo školovanje. U osnovnoj sam čak bio siguran da je zbog matematike nikada neću završiti, iako su mi ocene iz ostalih predmeta bile solidne.

Jednom sam, u trećoj godini Pravno-birotehničke škole, u koju sam se upisao jer u četvrtoj godini nije bilo matematike, uspeo da izdejstvujem da dežuram u holu upravo kada je trebalo da budem propitivan iz tog predmeta. Moja profesorka Milijana Divljan je to doživela kao veliko razočarenje i šamar upućen njoj.

- Mislila sam da je ovozemaljski anđelak, ali vidi ti njega! Pobegao sa mog časa! – čuo sam kako govori, dok sam virio kroz ključaonicu na vratima učionice.

Od sledećeg časa pa do kraja školske godine, prozivala me je rečenicom: “Hajde ovaj dečko koji beži sa mojih časova!”. Uzalud su bila moja uveravanja da “nisam bežao, već samo dobio zadatak da toga dana dežuram”. Profesorka Divljan bila je veoma iskusna i dobro je znala da je moje pravdanje nosilo tek poluistinu.

Srećom, na kraju godine se ispostavilo da sam, i pored učinjenog smrtnog greha prema matematici, u očima profesorke ostao dražesni “anđelak”, pa me je nagradila trojkom, naravno, potpuno nezasluženom.

Moja starija sestra, uvek zabrinutija za mene nego za sebe samu, veoma je brinula što sam fudbal voleo samo na televiziji, i to ne uvek, već samo kada je trebalo navijati za reprezentaciju Jugoslavije. Za nju je takvo ponašanje bilo potpuno neprirodno i nepojmljivo za “prave muškarce”, pa je na razne načine pokušavala da me privoli da zavolim taj sport. Međutim, ja sam u fudbalu najmanje video sport, a najviše besmisleno jurcanje raspomamljenog čopora za loptom. Zato sam koristio svaku priliku da ga izbegnem, posebno u srednjoj školi, kada su se časovi fizičkog svodili upravo na takva jurcanja.

Ipak, tada je već bilo lakše izmigoljiti se, jer sam za bekstva sa takvog maltretiranja imao i saučesnice. Ona redovna bila je Vesna Živanović, devojka rođena istog dana kada i ja. Povremeno bi nam se pridruživala Vesna Arsenijević, svakako daleko uzornija od nas dvoje i, kako će se kasnije ispostaviti, moja daljnja rođaka.

Zapravo, razlog našeg bežanja sa fizičkog nije bio strah, kako bi se površnim gledanjem na taj fenomen moglo zaključiti, već dosada. Nismo videli mnogo smisla u nastavnim metodama našeg profesora, koji je svo svoje umeće svodio na rečenicu: “Lopte su vam tamo, pa izvol’te na teren”.

Na fakultetu sam bio izraziti tremaroš, a kasnije, kada sam se zaposlio, sličan osećaj imao sam na početku i pred televizijskim kamerama i radijskim mikrofonima. Bio sam, međutim, zadovoljan što to niko sem mene nije primećivao.

Jednom mi se, kao još mladom voditelju TV programa emitovanog uživo, dogodilo nešto što ni pre ni posle toga nije. Nekoliko minuta pre početka emisije, dok sam u voditeljskoj fotelji uvežbavao najave za priloge koje su kolege pripremile, obuzela me je ogromna trema. Njen intenzitet nisam mogao da uporedim ni sa jednim dotadašnjim strahom. Prvi put sam tada osetio kako izgleda trema koja nije kreativna, već ona koja blokira. Nijedna od mojih malih, čarobnih formula koje sam u takvim situacijama praktikovao, nije pomagala. Strah je postajao sve veći i ja sam u jednom trenutku shvatio da ću, usled snažnog i sve bržeg lupanja srca, izgubiti dah već posle prve rečenice koju budem izgovorio.

Suočen sa katastrofom koja se primicala, dobacio sam kolegi Dušanu Raičeviću, kamermanu, kako imam ogromnu tremu i kako mislim da neću moći da vodim emisiju. Obojica smo pogledali na sat i videli da je do početka ostao minut i po.

Nikada neću zaboraviti kako me je Dušan, tada već iskusni snimatelj, za svega nekoliko sekundi toliko opustio, da smo se obojica slatko smejali i uoči same najavne špice. “Ne razumem… Šta nećeš moći? Da li ti, prijatelju moj, znaš da našu emisiju gleda svega pet, šest baba, uključujući i moju? Hoćeš da kažeš da se bojiš takvog auditorijuma?”.

Naravno da sam znao da to nije tačno, ali je Dušan to izgovorio tonom koji je, uz njegov šeretski izraz lica i gestikulaciju komičara, proizveo potpuni obrt u mojoj glavi. Roditelji su me posle emisije pitali šta je uticalo da ovoga puta budem opušteniji nego ikada i savetovali me da i ubuduće budem takav.

Sećam se i sa kolikim sam divljenjem, krajičkom oka posmatrao našu dugogodišnju spikerku Vinku Knežević, uz čiji jedinstven glas sam odrastao, slušajući je svakodnevno na radiju. Ona je redovno, do pred sam početak emisije opušteno razgovarala sa kolegama o cenama na gradskoj pijaci, godišnjem odmoru, vaspitavanju dece ili rasprodajama u gradu, a ponekad je i štrikala džemper. Tek minut ili dva pre uključenja, krenula bi u studio, sasvim lagano i opušteno, kao da odlazi da sebi skuva kafu.

Dok sam je prvih dana tako posmatrao, uvek sam bio u tihoj strepnji da će toga dana naše emisije “Vesti” i “Dnevnik” početi kasnije nego obično. Vinka je, međutim, kao vrhunski profesionalac, uvek bila precizna i tačno je znala koliko je sekundi potrebno za njen dnevni ritual: da uđe u studio, polako zatvori vrata za sobom, udobno se smesti u spikersku fotelju i, na znak kolege iza studijskog stakla, poželi dobar dan svima koji je slušaju.

Ali, tada nisam ni slutio da će se ovakva moja strahovanja pokazati kao zanemarljiva, čak i simpatična, u poređenju sa onima koja su me tek očekivala. Trebalo je da prođu decenije, da bih shvatio da se moja duša zapravo hrani onim što je veseli; da neću biti na tragu svoje sreće sve dok ona bude zavisila od postupaka drugih ljudi i da čovek postoji upravo da bi za srećom tragao, a ne da bi je pronašao i utamničio.

(Nastavak sledi…)