Dragan Jakovljević: Nadmudrivanja s rokovnikom

Otkad postoje knjižare, u našem jeziku postoji i mala zabuna, kad god ih spomenemo. To je zato što smo navikli da ovom rečju označavamo dve vrste prodavnica: one u kojima se prodaju knjige i one koje nam nude pribor za pisanje, sveske, blokove, rokovnike i drugu papirnatu robu. Ponegde, u našem komšiluku, ovu drugu vrstu radnji zovu papirnicama, a negde, u bukvalnom prevodu, prodavnicama papira, dok su one prve bile i ostale knjižare.

U srpskom jeziku, pak, takvog razdvajanja nema. Pretpostavljam da je to zato što se na Balkanu nije uvek moglo živeti samo od prodaje knjiga, pogotovo devedesetih godina prošlog veka. Tako se na rafovima predviđenim za knjige, najpre stidljivo, a potom sve češće, pojavljivalo sve ono što bi, po svojoj prirodi, trebalo da se nađe u radnjama specijalizovanim za takozvanu papirnatu galanteriju (ne znam otkud u ovoj konstrukciji reč “galenterija”, ali se, očigledno, nekako uvukla i tu ostala).

Sa druge strane, šefovi prodavnica papirnih proizvoda su u svoje radnje počeli da unose i poneku knjigu za decu, kuvare, zanimljive enciklopedije i anatomske atlase. Tako smo u praksi dobili knjižare sa knjigama i ponekom olovkom i sveskom, i one druge – knjižare sa olovkama i sveskama, i ponekom knjigom. Ali, pošto na svima piše KNJIŽARA, o kojoj vrsti radnji je reč obično proveravamo tek na licu mesta, pred izlozima.

Što se mene tiče, ovakve provere ne praktikujem u gradu u kome živim, zato što je u njegovom centralnom delu preostalo još svega par prodavnica papira. Kompjuter je potisnuo u drugi plan sveske i rokovnike, a miš s kojim se tokom većeg dela dana jurim po pisaćem stolu, uveliko preuzima primat nad olovkom i gumicom. U te radnje, ipak, svratim ponekad, najčešće pred kraj godine, ili početkom januara, kada na njihovim policama osvanu elegantni rokovnici, sa rubikama za svaki dan u godini.

Godinama sam kupovao rokovnike sa divnim, kožnim koricama i zaricao se da ću odmah, već od 1. januara svaki svoj zadatak uredno planirati i beležiti, onako kako to rade Japanci, Englezi, a verovatno i još neki narodi. Takvo zaricanje bi, međutim, donosilo plodove samo tokom nekoliko prvih nedelja u godini. Već pred kraj januara, rokovnik bi se misteriozno gubio, negde u gomilama onih iz prethodnih godina, takođe većim delom neispisanih.

Tako mi je svaki rokovnik već na početku godine davao do znanja da borbu sa svojim vlasnikom vidi kao ćorav posao i ostavljao mi punu slobodu raspolaganja svim vremenom ovoga sveta. Ja bih se, u takvim prilikama, najpre iščuđavao nad njegovim zaključcima o beznadežnosti bilo kakvog planiranja i odlukom da od svega tako brzo odustane, ali sam ih ipak poštovao i bespogovorno izvršavao. Na kraju, odaću vam jednu tajnu: olakšanje, pa i zadovoljstvo koje bih tada osećao, bili su više prikriveni nego javni, ali nikada mali.