Dragan Jakovljević: Moji prijatelji, svici na putu

Ne uspevam lako da razumem ljude koji često ponavljaju kako imaju mnogo prijatelja. Кada to čujem, pomislim da u govornikovom poimanju prijateljstva vlada poprilična zbrka. Da li je u pitanju nemogućnost razlikovanja prijateljstva od poznanstva ili pak naivnost koja dovodi do toga da se za svakog ko nam se iz nekog razloga približi poveruje da nam je prijatelj, ne znam. I jedan i drugi razlog su sasvim mogući, a neretko egzistiraju istovremeno. Aristotel je umeo da kaže da “onaj ko je prijatelj svima, nije prijatelj nikome”, a ja se, kako vreme odmiče, sve više slažem sa njim.

Moj prvi objavljeni literarni sastav, u četvrtom razredu osnovne škole, nosio je naslov „Prijatelji“. Nastavnica Leposava Ilić, koja mi je do danas ostala uzor, zadala nam je kao zadatak da napišemo sastav o jednom neobičnom događaju, čiji smo svedoci bili za vreme zimskog raspusta. Bila je to česta tema nakon naših raspusta i ja sam, ne pronalazeći baš ništa neobično o čemu bih pisao, redovno izmišljao događaje i prenosio ih na papir. Naravno, znao sam da situacije o kojima pišem treba da nalikuju stvarnim, jer bi u protivnom postojala mogućnost da plod moje mašte bude razotkriven.

Svoju „metodologiju“ nisam posebno osmišljavao, ni planirao. Ona je nastajala korak po korak, onako kako su se priče razvijale u mojoj glavi. Najpre bih zamislio sebe u nekoj neobičnoj situaciji, a zatim bi mi se pred očima nizale scene. Nisam mogao da pišem o nečemu čiju jasnu sliku nisam prethodno stvorio u svojoj mašti. Dok sam to činio, nisam znao da je sklonost domaštavanju i njegovom literarnom oblikovanju, zapravo ulaznica za svet književnosti. I ne samo da na svoju maštu nisam gledao kao na prednost, već sam je se u dubini duše stideo. Кao i mnogi moji vršnjaci, bio sam naučen da nije lepo lagati, pa sam na svoje izmišljene dogodovštine gledao kao na greh. Laži jesu bile bezazlene i u tom trenutku možda korisne, ali u njima ipak nisam video ništa čime bih se ponosio.

Otuda i moja postiđenost kada mi je nastavnica Lepa saopštila da je moj rad, o prijateljstvu malog psa i mačke, čiji sam navodni svedok bio tokom posete babi i dedi na selu, zaslužio da bude objavljen u časopisu „Dečje iskre“. Zahvalio sam joj i rekao da mi je drago, što je bilo tačno, ali sam istovremeno osećao i veliku grižu savesti zbog svoje „podvale“, i tada, a i godinama kasnije. Laknulo mi je tek kada sam, sasvim slučajno, u jednoj televizijskoj emisiji čuo da su najvažniji preduslovi da bi neko postao uspešan pisac, razvijena mašta i sposobnost da zamišljene situacije uverljivo prenese čitaocu. Tada sam i na svoju priču o neobičnom prijateljstvu počeo da gledam, ne kao na plod jedne nečasne dečje zamisli, već kao na prirodnu potrebu da opišem scenu čiji sam svedok zaista želeo da budem, ali sticajem okolnosti nisam.

Nikada se nisam razbacivao rečima „prijatelj“ i „prijateljstvo“. Ne zato što ih oko sebe nemam, već zato što sam uveren da oni koji su mi zaista bliski, to i sami znaju i da nema potrebe da bilo koga – njih, sebe ili nekog trećeg, podsećam na tu činjenicu. Mislim da i oni tako gledaju na naše prijateljstvo. Čini mi se da onaj na čijim usnama često titraju takvi izrazi, nije siguran u postojanost svojih osećanja prema prijateljima.

Ako niste sigurni koga možete da smatrate prijateljem, a koga ne, upitajte se na čija vrata biste mogli da pokucate ako biste usred noći, na ulici, ostali bez ključeva, novčanika i telefona. Otkad mi se upravo to dogodilo pre mnogo godina u nepoznatom gradu, u zemlji čiji jezik tada nisam znao i gde nakon džeparenja nijednim dokumentom nisam mogao da dokažem svoj identitet, često pomislim koliko je važno imati barem jednog prijatelja koji će nam u bilo koje doba dana ili noći otvoriti svoja vrata i reći kako smo u njegovom domu dobrodošli i sigurni. U to vreme, takvih osoba u mom životu nije bilo, što za novajliju u potpunoj stranoj sredini i nije neuobičajeno.

Međutim, pitanje o slobodi da se u nevolji, u gluvo doba pokuca na vrata prijatelja, i dalje, s vremena na vreme, lebdi u mojoj svesti. Mislim da ga je dobro ponekad postaviti sebi, kako bismo znali koliko je takvih dragocenih svitaca ostalo na našem putu. Njihov broj u mom životu varira od grada do grada, od zemlje do zemlje, ali svakako nije veliki. U mom rodnom Кragujevcu ostalo ih je najviše. Joca, Maja, Aca, Vesna, Goca, Ljilja, Milan, Danijela i još nekoliko meni dragih ljudi, i danas su moji pouzdani svici, na putovanju koje sam, prilično neočekivano, pre više od četvrt veka, nastavio daleko od njih.

U minulim decenijama, tom nevelikom jatu mojih svitaca, pridružilo se i dvoje, troje Beograđana i isto toliko dragih ljudi iz Budimpešte i Rovinja. To su oni čiju dobrotu nisu oskrnavili ni vreme, ni društveni status, ni novac. Naše aure su i dalje, uprkos kilometrima, povezane čudnovatim nitima. Nije ih potrebno objašnjavati, niti tražiti razloge njihovog postojanja. Ako bih ipak, morao da kažem zašto su mi dragi, rekao bih da ih volim zbog obostranog osećanja slobode da, dok smo zajedno, budemo ono što jesmo. Bog se tako brine o nama.